Slava kod Crnog Đorđa

Piše: Svetlana Velmar-Janković
I SAM uveren da je ruski izaslanik uzeo mnogo od vlasti za sebe, da je baš preterao kad je prisvojio pravo da se i sa Austrijancima i sa Turcima dogovara u ime Srba, ne uvodeći u te razgovore ni gospodara Đorđa ni najvažnije među sovjetnicima - vojvoda Mladen se odmah pokazao spremnim da odgurne svoje neprijateljstvo prema Karađorđu i stane uz Vožda. Osim toga, čudio se predsedatelj Sovjeta u sebi, Vožd je opet izgledao kao nekad, sabran i jak.
Zabrinut zbog ovog iznenadno obnovljenog savezništva, a i iscrpljen rvanjem sa srpskim starešinama, divljim i nepredvidivim, Rodofinikin je, kao ranije i Karađorđe, počeo da oboleva. (Izgleda da su i u to vreme, kao i u svako drugo, tek naslućeni porazi prizivali, u tim istrajnim borbama, buđenje opasnih boljki.) Tražio je i od vojnog komandanta Prozorovskog i od ruske vlade da mu se dozvoli da pređe u Vlašku, jer mu nezdravi beogradski vazduh baš škodi. Čim njegov pomoćnik i zamenik koga je očekivao N. I. Nedoba stigne u Beograd, on bi prešao u Jaš i otuda nastavio svoje odnose sa Karađorđem, kroz prepisku. Ova prepiska, važna i za jednog i za drugog, razvila se još dok je Vožd boravio u Topoli, a Rodofinikin u Beogradu.
DOK je čekao da mu se usvoje ove molbe i zahtevi, ruski agent se po ko zna koji put uverio da Vožda nikako ne treba potcenjivati. Taj hajduk kao da je u sebi nosio i zametak ptice feniks. Kad je u decembru 1808. godine proslavljao svoju slavu Svetog Klimenta, u Topoli, Karađorđe je okupio oko sebe i mnoge vojvode i mnoge pristalice. Pozvao je, razume se, i ruskog izaslanika koji, zbog bolesti, nije mogao da se pridruži tom slavlju, ali je poslao darove. Vožd se zahvalio na darovima i javno žalio zbog Rodofinikinovog rđavog zdravlja, ali se tajno radovao njegovom odsustvovanju sa slavlja u Topoli.
Sa Mladenom Milovanovićem i vojvodama među kojima, kao što se zna, nisu bili ni obojica Nenadovića, a ni, verovatno, Milenko Stojković, Vožd je odmah poveo razgovore o tome kako da se smanji rusko delovanje u srpskoj državi o čijoj se budućnosti, evo, ruski izaslanik dogovarao, u Golubinju, i bez Vožda i bez predsednika Sovjeta, s Turcima o srpsko-turskom miru. Rusija je bila i ostaje velika zaštitnica Srbije, naglasio je, ruski izaslanik jeste prijatelj ustanika, ali ne može da prisvaja ulogu ni ustaničkog vođe ni predsedatelja Sovjeta: o sudbini ustanika moraju na prvom mestu odlučivati sami ustanici.
Ove Voždove reči, izgovorene smireno, prihvatili su sa odobravanjem svi gosti u njegovom domu.
Na Voždovoj slavi i vojvoda Mladen je procenio da je pogodan trenutak da, svima tu okupljenim, još jednom izloži svoju zamisao.
PREDSEDNIK Sovjeta bio je, naime, uveren da, u ratu koji im sigurno predstoji sa Turcima i za koji se moraju dobro pripremiti, nije nemoguće proširiti granice ustaničke države toliko da mlada država podseti na staru državu Dušanovog carstva. Iako Crna Gora već dugo odlaže da se ujedini sa Srbijom u ratu protiv Turske, sasvim je izgledno, kako javljaju mnogobrojni izveštači iz tih krajeva, a potvrđuju i mnoge izbeglice, da bi se Bosna, Albanija i Bugarska rado udružile sa Srbijom. Ako bi se to dogodilo, ponovno stvaranje srednjovekovnog Dušanovog carstva ne bi bilo daleko.
Ova zamisao vojvode Mladena bila je zanela ne samo mnoge starešine nego i Karađorđa i kao da je bila povratila nešto od bliskosti među njima. Poslednjih dana decembra 1808, ruski izaslanik je bio prinuđen da shvati da je izgubio igru i sa Voždom i sa Sovjetom koju je bio počeo da igra čim je došao u Srbiju. Dok je on bolovao, oni su se, tajno, sastajali što u Topoli, što u Beogradu i, bez njega, konačno sačinili Ustav i čitav niz pravnih propisa. Najvažnije što su odlučili bilo je da Sovjet, komandanti, vojvode, nahijski knezovi i sav narod priznaju Karađorđa za vrhovnog predvodnika Srbije, a njegovo muško potomstvo za naslednike u toj vlasti. Sve zapovesti i naredbe donose, zajedno, u dogovoru, Vožd i Sovjet, a prenose se ovim redom: Vožd ih daje Sovjetu, Sovjet nahijskim komandantima i starešinama, a ovi svojim potčinjenima. Kad je to izgledalo gotovo nemoguće, Vožd je opet postao Vožd, pisao je ruski izaslanik Rodofinikin ruskom komandantu Prozorovskom.
Lom u njemu kao da se, sav, bio oblepio nadom i snagom i obnovljeni Karađorđe je, krajem decembra 1808, obnovio i svoju vlast, vojničku, kao što je i Mladen Milovanović ojačao svoju, upravnu. Vožd i Sovjet nastavili su da se predano, u razgovoru sa ruskim izaslanikom i u prepisci sa ruskim vlastima, zalažu za zaštitu i pomoć Rusije, ali su, istovremeno, razgovarali i sa Austrijancima o Austriji kao mogućoj zaštitnici srpskih interesa. Nevešta ustanička diplomatija učila se zakulisnim igrama od vešte diplomatije velikih država, ustanički Vožd od ruskog izaslanika.
CRNI Đorđe je pisao pisma Rodofinikinu, ali je istovremeno slao poruke i austrijskom komandantu Vojne granice Simbšenu. Sve je to uplašilo Rodofinikina koji je dobro razumeo da iz svih decembarskih zasedanja Sovjeta nije bio isključen samo zbog bolesti. U kazivanjima ustanika ostalo je nesporno da je početkom nove, 1809. godine, ruski agent Rodofinikin spalio, u svojoj kući, u Beogradu, sve papire koji bi mogli da, i u očima Voždovim kao i u očima članova Sovjeta, dovedu u pitanje iskrenost ruskog prijateljstva prema ustaničkoj Srbiji. Kako, zar je bilo i takvih papira? - smeška se dvosmisleno sen, zagledana u velike vode na Ušću, iste kao i pre dva stoleća.
Ali ta nova, 1809. godina, nije dozvolila ustanicima da dugo sanjaju svoj san o obnovljenom srednjovekovnom carstvu.
Sen se gotovo pripija uz zidove rabatnih kuća, podignutih, kao moćna zdanja, u vreme kada je Karađorđevo vreme uveliko bilo prošlo, kada je Srbija postala i dugo ostala vazalna kneževina Otomanskog carstva. Bogati trgovci zidali su tada hotele, ali i svoje kuće sa dućanima, i stovarišta, i magacine, tu, u podnožju izdužene kalemegdanske stene, a u blizini pristaništa, Carinarnice i Malog pijaca. Taj pijac je, naročito u odmaklim decenijama 21. veka, vrveo i od ljudi obuzetih poslovima, i od robe koja je stizala i sa istoka i sa zapada, i od planova i namera, i od prljavštine. Živosti Malog pijaca kao da ništa nije moglo da naudi, čak ni Sava koja je, kad nadođe u proleće, znala, kako se i u pesmi kaže, da ga potopi. Nahrupila bi u podrume i kuća, i dućana, i magacina, i stovarišta, pravila štetu - pa šta?
Ta šteta bi se brzo nadoknadila, a Savskom, kako se ta ulica zvala pre no što je ponela Karađorđevo ime, i žitelji su se, i pristigli putnici, i trgovci, vozili čamcima po plitkoj, muljevitoj, tamnosmeđoj vodi što se spajala sa barom Venecijom koja se prostirala niskim priobaljem - danas se tu nalazi železnička stanica.

MALI PIJAC
SAVA se odavno više ne izliva, posle Drugog svetskog rata obala uz Karađorđevu ulicu je obezbeđena, podignut je nasip, ali više nema ni mnogih hotela, ni Carinarnice, zvane po turski Đumrukana, a preko prostora gde je nekad bio Mali pijac, jedinog proširenog prostora u uskoj Karađorđevoj ulici, tutnje tramvaji i autobusi, teški kamioni i cisterne, putnički automobili svih vrsta. Tle podrhtava pod pritiskom i to podrhtavanje oseća i jako, prelepo zdanje Beogradske zadruge. Nekadašnji ponos nekadašnjih zadrugara, ali i celog Beograda, ova zgrada je pretvorena, devedesetih godina 20. veka, posle hrvatskih vojnih operacija „Blesak” i „Oluja”, u pribežište do skoro uglednih delatnika, a sada osirotelih izbeglica, Srba iz Hrvatske, Like i Krajine.
(NASTAVLJA SE)