Razaranje nada ustanika

Piše: Svetlana Velmar-Janković
NA pomisao o vojnim operacijama, sen promakne kroz neprekidni pokret i huk saobraćaja, na rasvetljenu obalu pristaništa. Na pramce starih šlepova smireno sleću rečni galebovi i lepeću krilima na jutarnjem suncu. Evo se jedan, jakim zamahom krila, a nekoko lako, uzdiže u visinu, prema plavetnilu zasutom sjajem. Leti sve dalje, zanesen i uznesen, a zatim se iznenada strmoglavljuje ka površini vode, možda u potrazi za plenom, možda u žudnji za smrću. Zar nije tako i on, Vožd, u prvim nedeljama i mesecima 1809. godine, uzletao za svojom obnovljenom nadom, uveren u pobedu ustanika?

Moramo se, nakratko, tvrde i sen i letopisac, još jednom vratiti u tu 1809. godinu, pogubnu za ustanike. Znalo se tada - na to su upozoravali i izaslanik Rodofinikin i komandant Prozorovski - da vreme primirja ističe, da je rat između Rusije i Turske koji je značio i rat između Srbije i Truske, neizbežan. Ali, pretpostavljalo se da se Rusija, u tom ratu, više neće ustezati da pomaže Srbiji nego da će slati i novac, i oružje, i vojsku pošto računa na njeno savezništvo. Znalo se, takođe, da komandant Prozorovski ne podržava ni srpske zahteve o potpunoj nezavisnosti ustaničke države od Turskog carstva, niti pothranjuje ustaničke snove o novom Dušanovom carstvu.

Srpski poslanici, deputati koji su u zimu 1809. godine stigli u Jaš, razumeli su, razočarani, da će se ruska vlada zauzimati za stvar srpske samostalnosti, ali samo u okviru turske države. Srbi su, prema tome, imali da uđu u rat sa Turskom da bi se borili za svoju samostalnost koja bi, od samog početka, bila ograničena turskom voljom. Drugo im nije ni preostajalo: našli su se u stupici.

POKUŠALI su da o tome obaveste Vožda, ali on nije želeo da sluša ni o kakvim začkoljicama oko nezavisnosti. Bilo mu je dosta i tih začkoljica, i razaranja nade. Uveren da će se o svemu tome odlučivati i odlučiti na bojnom polju, pripremao je svoju vojsku za boj. Ruske vojne stručnjake rasporedio je u udarne čete: počela su naporna vežbanja, egzerciri, obučavanje vojnika u rukovanju modernim, ali i starinskim oružjem. Pošto su ruski stručnjaci tvrdili da se nikad ne zna kada će se i koje oružje morati upotrebiti, bili su zaveli i vežbanja sa nožem i kopljem. Podmlađeni Vožd je, pričali su kasnije očevici, satima znao da se posvećuje bacanju koplja, vežbi, koja ga je očigledno i odmarala i zabavljala. Uz sve te vežbe Vožd je, kao nekad, stizao svuda i, prvi put otkad ga znaju, mnoge starešine su primetile neku rasvetljenost na njegovom licu.

Nada je rasla u njemu.

U toj nadi, vojsku je i pripremao i pripremio, siguran da će mu, u poslu ratovanja, pomoći sve vojvode kao što su to radile i u prvim godinama Ustanka. Pouzdavao se u to što su ruski vojni stručnjaci već bili tu i u obećanje da će, nevelika pomoć koju je Rusija, do sada, dostavljala u novcu i oružju, svakako postajati sve veća, a ubrzo će stići i ruska vojska. U svemu se prevario: starešine jesu htele u rat sa Turcima, ali su, pre toga, na nevolju zaratile između sebe. Čim je Karađorđa i ustanike oduševio za vojevanje, a uspeo je u tome, ruski komandant Prozorovski je postajao sve umereniji u slanju pomoći, a svoju vojsku izgleda da nije ni nameravao da šalje u Srbiju, pogotovo posle poraza na čegru. Ali Karađorđe o svemu tome još ništa ne zna dok, u maju 1809, u pobedničkom raspoloženju, polazi u novi rat sa Turcima.

Kako se moglo dogoditi da - a nikad ranije to nije bivalo - ne obratiti dovoljno pažnje na zlu volju među vojvodama? Moglo se dogoditi, pomišlja on, samo stoga što je verovao da su i njegove starešine, kad su krenle u rat stavile, kao i on, Vožd, cilj Bune, slobodu, iznad svega ličnog. Ali vojvodama, bar onima kojima će pripasti glavna uloga u ovom ratovanju, kao da nije padalo na pamet da tako učine, a Voždu nije palo ni na pamet da se bavi njihovim međusobicama - imao je važnija posla - proveravao je šančeve. Ni posumnjao nije da će se neko od starešina najtvrđe ušančiti u svojim mržnjama, i to mu je bila prva greška.

DRUGA je bila što nije, kao što je trebalo, kao što je hajduk u njemu to zagovarao, komandu nad južnim bojištem, onim kod Niša, ostavio Petru Dobrnjcu koji je na tom bojištu, hrabar i iskusan, i ranije komandovao i sve šančeve, a naročito Deligrad, do tančina poznavao - nego je, na nagovor vojvode Mladena, tu komandu predao u ruke Miloju Petroviću. Šta mu je bilo da, u odsudnom času, tako odsudno pogreši? Umesto da prihvati hajdukov savet, prihvatio je vojvodin zahtev i proverenog komandanta zamenio neproverenim. Tim je podstakao, još jače, onaj plamen mržnje što se i ranije bio razgoreo između obeju vojvoda, Dobrnjca i Petrovića, ali i onaj bes koji će, u Dobrnjcu, uvek plamteti protiv Vožda.

Treća mu je greška bila možda i najveća, procenjuje sen: Kad je, u aprilu 1809, počeo rat sa Turskom, Karađorđe je, kao i uvek, imao pred unutarnjim okom razrađen plan svih bojišta i mogućih kretanja vojske, ali se nije - i u tome je ta treća, najveća pogreška - u istoj meri starao o svim bojištima. Je li bunike jeo ili se toliko bio predao onoj zamisli preuzetoj od vojvode Mladena, o novom Dušanovom carstvu? Možda je to već bila postala zamisao o velikoj kneževini Crnog Đorđa? Teško da sen, i danas, ume da odgovori na ova pitanja.

Pamti da je Vod, čim je, u maju pošao da uzme Rašku, to središte negdašnje nemanjičke države, nekako u sebi bio spreman da zapostavi ratište kod Niša. Sen opravdava to zapostavljanje time što je Vožd znao da je južno ratište i inače bilo dobro obezbeđeno nizom šančeva i utvrđenja i što je tamo bilo poslato i mnogo vojske. Na pravcu kojim je on bio krenuo prema zapadnim granicama ništa nije bilo obezbeđeno, a valjalo je zadržati celu Rašku, osvojiti Sjenicu i onda krenuti u Bosnu. Taj ratnički prodor je, kao najteži, bio preuzeo na sebe i na svoju vojsku i sav se bio usredsredio na to da osvoji što je naumio, da oduzme Turcima ne samo Rašku i Sjenicu nego i deo Bosne. Možda i Crne Gore?

Ali pravog opravdanja, sen to priznaje, za Voždovu nedovoljnu brigu o južnom bojištu nema i ne može da bude pošto su i Turci imali svoje naume, drukčije, a Vožd je to mogao da pretpostavi. I morao je da pretpostavi. Dok je Karađorđe pobeđivao na zapadnom bojištu, oni su krenuli u napad na južno. Pošto im je prvi nalet na sve utvrđene šančeve bio odbijen, turski zapovednici su odlučili da opsedaju jedan po jedan. Danas se pretpostavlja da su već bili obavešteni da je Karađorđe sa svojom vojskom daleko, a da među srpskim starešinama izgleda da ima i razmirica.

DOBRNJAC KREĆE U KRAJINU
UHODE su javljale da se vojvoda Petar Dobrnjac, čuven po odbrani baš ovog, južnog bojišta, na kojem je svoj vek vojnog starešine proveo, izdvojio i, sa svojim četama krenuo na istok, prema Gurgusovcu, da bude od pomoći vojnicima hajduk Veljka Petrovića. Taj je Dobnjac bio u zavadi, kazivale su uhode, sa onim drugim Petrovićem, Milojem, koji sad komanduje celim južnim ratištem.

Turcima se dopadne ova vest o zavadama i svi se slože da napadaju jedan po jedan šanac, jednog po jednog branitelja.
(NASTAVLJA SE)