Sinđeliću pomoć ne stiže

Piše: Setlana Vlmar-Jnković
PRVI se na turskom udaru našao šanac na Čegru, kod Kamenice, koji je branio resavski knez i ustanički vojvoda Stevan Sinđelić sa 3.000 svojih Resavaca.
Povest o bici na Čegru i danas se uči u osnovnim školama, ali se povest o nesrećama koje je izazivala i izaziva nesloga, čegrst među srpskim čelnicima, ne izučava nigde iako su te nesreće dovodile i dovode srpski narod do samih ivica propasti.
Poraz na Čegru valja pamtiti - zna to sen, a zna i letopisac - kao opomenu iz prošlosti koja u sadašnjosti i te kako oživljava. Letopisac se izvinjava čitaocu zbog ovog naravoučenija, ali će čitalac shvatiti da je ono bilo neophodno dok sen, koja dugo pamti, puna dva veka, strepi i da je bilo uzaludno.
Bitke kod Ivankovca, na Mišaru, za Beograd, za Šabac i za Užice uzimaju se, upućen je letopisac, kao tačke pobedničkog uspona Ustanika; bitka na Čegru, stradanje Stevana Sinđelića i njegovih ratnika mora se, i posle dvesta godina, videti kao tačka od koje počinje propast Bune, manje kao vojničko stropoštavanje, a više kao moralni strmoglav.
SINĐELIĆ je, kao što se zna, umeo da sebi i svojim vojnicima ostavi sjajan spomen u istoriji: osam dana i noći su oni branili svoj šanac, osam dana i noći su čekali da im dođe pomoć iz obližnjih srpskih šančeva. Uzalud su čekali - pomoć nije došla. Glavni komandant Miloje Petrović bio je izdao naredbu da niko ne sme da napusti sopstveni šanac da bi pošao u pomoć napadnutom šancu. Prvi put od početka Ustanka se dogodilo da starešina koji to može ne pohita u pomoć starešini koji je u opasnosti. Jedni srpski ustanici su dopuštali da drugi srpski ustanici iskrvare i izginu. Osmog dana, kad je počeo novi nalet turske vojske na Sinđelićev šanac, vojvoda je video da u šancu više nema ni hrane, ni vode, a ni municije - bilo je ostalo samo jedno jedino bure baruta. Vojvoda je sačekao da mnogi turski vojnici, sa pobedničkim uzvicima, uskoče u šanac, a onda je sproveo svoju prethodno donesenu odluku: pucao je u ono preostalo, jedino bure.
Posle tog pucnja, svi su odleteli u vazduh: i mrtvi i živi, i Srbi i Turci.
Posle tog leta u vazduh, koji se dogodio u sredu, 19. maja 1809. godine, Turci se osile, a Srbi izbezume, ne toliko zbog vojničkog poraza koliko zbog moralnog pada. Svi su shvatili da se dogodilo nešto nečuveno: starešina je izdao starešinu, vojnik vojnika, ustanik ustanika.
U svojoj knjizi o Karađorđu Konstantin Nenadović je ostavio i ovaj zapis koji letopisac, uz saglasnost seni, ovde navodi kao mogući prilog izučavanju srpskog mentaliteta. Zapis se odnosi na bitku na Čegru.
„Posle ovoga boja na Kamenici, ili posle ove klanice čegarske, paša niški obreče: Za svaku srbsku glavu po 25 groša koje mu se donesu. Ove dade ćurčijama Srbima, te, sa takovi kožu oderu, napune pamukom, i pošalje ji u Carigrad Padiši, da ga uveri da je pobedio đaure. A od lubanja ozida Ćele-kulu, 1/4 sata od Niša na drumu Carigradskom.
KULA je ta četvorougla, a visoka do 15 stopa. Ima unaokolo 56 redova glava, a u svakom po 17, dakle, svega 952 glave. Glave su između cigalja malterom spolja uglavljene i uzidane, a iznutra ne.”
Nenadović je svoju knjigu završio početkom osamdesetih godina 19. veka, pa se može pretpostaviti da i ovaj opis Ćele-kule potiče iz tog vremena. Ono što i danas deluje kao potresno u ovom zapisu nije, po mišljenju seni, a i letopisca, samo ta Sinđelićeva pogibija koja je koliko čin hrabrosti toliko i očajanja, nego, možda i više, onaj čin poniženja Srba, ćurčija, koji nisu smeli da ne pristanu da se, na zapovest niškog paše, prihvate dužnosti koja je bila svirepa: da oderu kožu sa glava mrtvih srpskih ratnika, napune ih pamukom i tako spreme za put u Carigrad, Padišahu na radost.
Na vest o propasti na Čegru sen pamti da se Vožd, kao Avgust na vest o gubitku Varovih legija, uhvatio za glavu. Arhetipski pokret očajnika. Ipak nije izgubio nadu, u brzini se vratio u Šumadiju, podigao Srbiju na noge, hitao sa bojišta na bojišta, molio srpske poslanike koji su se nalazili pri Glavnoj vojnoj ruskoj upravi u Vlaškoj da se izbore za skoru rusku pomoć ili bar da postignu da, kako je stajalo u njegovom pismu, „ruska vojska pređe Dunav u Bugarskoj i odvrati što god na sebe od strahovite tolike sile turske, koja je nagrnula sa svi strana na Srbiju”. Ali sve što je činio sad, posle tri učinjene greške, kao da nije vredelo. Turska vojska je neprekidno nadirala, ruska se nije pojavljivala, poraz je stizao za porazom, ustanička Srbija se krunila.
KAD je pao i Deligrad, najmoćnije utvrđeni šanac i najsigurnije uporište ustanika, strah je zavladao, nastala je opšta bežanija. Opet su počeli da se stvaraju i zbegovi i u šumama po Šumadiji, i u Homoljskim planinama, i u neprohodnim zabitima oko Peka i na Miroču. Iz tog vremena velikog straha, zaostala je i ova priča.
U kući ruskog izaslanika Rodofinikina koja se nalazila na pravcu današnje Ulice gospodar-Jevremove, u Beogradu, probudi se, u jutro 28. avgusta 1809. jeromonah Dositej Obradović. Iznenađen čudnom tišinom, ustane, pođe iz sobe u sobu - nigde nikoga, samo u svojoj sobi spava Dositejev učenik, a Karađorđev sin Aleksa.
Ispostavi se da je Rodofinikin, sa naročitim ruskim savetnikom I. A. Nedobom i, razume se, mitropolitom Leontijem, u pratnji nekoliko istaknutih sovjetnika, među kojima je bio i vojvoda Petar Dobrnjac, te noći, tajno i nečujno, otplovio pripremljenim čamcima, na drugu obalu Dunava, u Pančevo. Postalo je očigledno da su se ta gospoda bila naglo odlučila da otputuju, preko Austrije, u Vlašku, ali da su isto tako naglo odlučila da nikoga o toj odluci ne obaveste.
Dositej je, sav spokojan, ostao, sa svojim učenikom, u ispražnjenoj kući ruskog izaslanika.
„Došao sam u Beograd u premilo otečestvo naše. Kad strada otečestvo, turski konji neka i mene pogaze”, rekao je Dositej.
Ako je bekstvo ruskog izaslanika i srpskog mitropolita sa sovjetnicima i vojvodama izazvalo pravu paniku među žiteljima Beograda, spokojstvo Dositejevo i njegova sigurnost ulivali su im hrabrost. Ipak, ko god je imao gde da pobegne, bežao je.

NI TRAGA OD RUSA
SVI koji su se nalazili uz Karađorđa u kasno proleće 1809, posle bitke na Čegru, i u toku leta, čudom su se čudili: svaki u nizu poraza koji su Srbi tada trpeli Vožd je, videlo se, doživljavao kao sopstvenu živu ranu, pa ipak nije malaksavao nego, naprotiv, kao da je bivao sve jači. Istina da više nije bilo nikakve rasvetljenosti na njegovom licu, scrnjenom i otvrdlom, ali na sve je mislio, sve video, svuda stizao kao nekad - i korak mu je bio hitriji nego ikad. Gde bi god prispeo, zagrevao je ustanike plamenom svoje neustrašivosti i neke divlje nade. Da nije bilo tog Voždovog plamena, otpor ustanika bi se odavno iscrpeo - slutile su, tih meseci, mnoge starešine, a danas to, sa izvesnošću utvrđuju mnogi istoričari. Ako se ne zamisli snaga tog plamena u Karađorđu, zaista je teško objasniti otkuda je dolazila sila tog otpora u ustanicima, sa svih strana potiskivanih pobedničkom turskom vojskom, dok od ruske vojske nije bilo ni traga ni glasa. Po ko zna koji put ustanici su bili ostavljeni sami sebi, a Vožd je plamteo, ali nije izgoreo.
(NASTAVLJA SE)