Bugarima stižu Rusi!

Piše: Svetlana Velmar-Janković
SEN ga i sad vidi kako, nošen svojom vatrom, stalno upija sokove iz utrobe zemlje i zahvata sjaj što se na njega, kao prah, ronio iz nebeskih daljina. Nada se čaurila u njemu, uprkos toj silovitoj nepogodi u kojoj se našla Buna, i oganj te nade je podupirao Ustanak, kao stub. Takav se, nekako sav mitski, današnjem istraživaču, čak i onom najopreznijem može ukazivati prizor Vožda, Ustanka i ustanika na početku jeseni 1809. godine. Mnogo izgubljenih bitaka, napuštenih gradova i regija, premnogo žrtava, gorčina od poraza u svim ustima - a otpor se još održava, poduprt ognjevitim stubom.
Dragi čitaoče, dozvolite letopiscu poređenje koje ga progoni: Karađorđe je plamteo kao džinovski hrast što usisava snagu iz utrobe Majke Zemlje.
Možda bi i taj plamen u Karađorđu i taj otpor u ustanicima ipak, na kraju, smalaksali, jer su ih stalna razočaranja gotovo više iscrpljivala od stalnih bitaka - da se sasvim nepovoljne okolnosti nisu, neočekivano, premetnule u nešto povoljnije. Prvo što se dogodilo ustanicima na korist bila su velika trvenja među turskim vojnim komandantima. Izgleda da su i oni došli u međusobne sukobe kad je trebalo podeliti plodove njihovih zajedničkih ratničkih uspeha i pobeda. Verovatno da su i turske paše tražile za sebe više no što im je pripadalo. Te opake razmirice među pašama dovele su, u većoj meri nego jesenje kiše, do smirivanja okršaja na bojištima.
DRUGO što se dogodilo bila je pojava ruske vojske u Bugarskoj, ali u blizini granica ustaničke države. Nije to ni sad, istina, bila naročito brojna vojska, ali je bila dobro naoružana. Posle iznenadne smrti kneza Prozorovskog kome se Karađorđe neprekidno a uzaludno obraćao za pomoć, Glavnu vojnu upravu u Vlaškoj bio je preuzeo knez Bagration, čijim se likom bavio i Lav Tolstoj u "Ratu i miru". Ovaj knez kao da se bolje sećao obećanja koja je, u martu i aprilu 1809. godine, komandant Prozorovski davao i Voždu i ustanicima. Pošto im je javio da je objavljen novi rat između Turske i Rusije, Prozorovski je tada, čitalac se toga seća, zahtevao od ustanika da sjedine svoje snage sa ruskim snagama, kako bi se uništio zajednički neprijatelj. Na taj način on je gotovo gurnuo Karađorđa u novi rat, u proleće 1809, krajem aprila, ali ja zaboravio da pošalje svoje, ruske snage kako bi srpske imale sa kim da se ujedine. Ta zaboravnost komandanta Prozorovskog uslovila je 1809. usamljeničku i očajničku borbu ustaničke vojske sa turskom vojskom, posle poraza kod Čegra a uz čegrst među vojvodama.
U kasnu jesen iste godine, knez Bagration se pokazao spremnijim da se odazove Karađorđevim pozivima i ruska vojska se pojavila tamo gde je odavno i trebalo da se pojavi: na mestima na kojima su je mogli opaziti i srpski ustanici i turski vojnici. Ustanike je svojim prisustvom hrabrila, turske vojnike obeshrabrivala. Otuda se moglo dogoditi da kraj godine, u svojoj osetno smanjenoj državi, iscrpljeni ustanici ipak dočekaju sa nadom da su njihove najgore nevolje prošle.
Odlučujuću rusku vojnu pomoć u bitkama koje su se vodile 1810. godine, a bile jednako teške kao i one u 1809, ipak nije pružio knez Bagration, koji je u Vlašoj ostao kratko, nego njegov naslednik, knez Kamenski. Dobar psiholog koliko je bio i uspešan komandant, knez Kamenski je odmah shvatio značaj velike uloge koju je Karađorđe imao u Ustanku, a koju je i potvrdio i uvećao u 1809. godini. Stoga se potrudio da, sa nekoliko poteza, podrži i Karađorđa i Ustanak. Karađorđu se obraćao, u pismima koja mu je slao, isključivo kao Vrhovnom Voždu Srbskoga Naroda, a omrznutog ruskog izaslanika Rodofinikina, koga Karađorđe nije hteo više ni očima da vidi, poslao je iz Vlaške u Petrograd na novu dužnost i tako ga je uklonio i iz srpske istorije. Svom potčinjenom, grofu Cukato, dao je uputstva da ostvari što bolju saradnju sa ustaničkom vojskom. Zato je, u toku 1810, sedme godine Ustanka, ta saradnja postala mnogo čvršća no što je bila prethodne godine, kada je gotovo nije ni bilo. Možda je do takve, prisnije saradnje, došlo i stoga što je Karađorđe, koga je njegov plamen uzneo iznad njegovih vojvoda, zajedno sa Sovjetom još jednom bio prinuđen da uvidi da ni od austrijske, ni od francuske zaštite ustaničkih napora nema ništa i da se oslonac ipak mora tražiti u Rusiji.
S druge strane je takođe stiglo razumevanje i ruska Glavna Komanda u Vlaškoj shvatila je da Ustanak, uprkos svim vojničkim porazima u protekloj godini, nije poražen. Tako je krajem aprila 1810. godine - vidite, dragi čitaoče, opet je u pitanju april, kao i u protekloj godini - grof Kamenski uputio Sovjetu pismo u kojem je, zvanično, priznao Karađorđa za Vrhovnog Vožda i obećao Srbiji samostalnost i nezavisnost - naravno samo ako se ustanici odazovu njegovom pozivu i svoju vojsku pridruže ruskoj, koju im on šalje. Ako se ustanici, u šta on ne veruje, ogluše o njegov poziv, moraju znati da će im se slučiti "žalosna sudba".
SAVREMENI istoričari smatraju da se zaista može reći kako se, iz godine u godinu, iz proleća u proleće, gotovo monotono, ponavljala ista priča o srpsko-ruskim odnosima. U toj su priči dva momenta istaknuta: jedno su ruska obećanja o pomoći koja se malo ili nikako ne ispunjavaju, a drugo je nada i Voždova i ustanika da će im znatna ruska pomoć omogućiti da izvojuju svoju samostalnost.
Sen se seća kako se Karađorđe, za koga se moglo pretpostaviti da je već oguglao u tom dugogodišnjem i uvek istom natezanju i sa ruskom vladom i sa predstavnicima velikih sila, uprkos svim doživljenim razočaranjima obradovao pozivu koji je i Sovjetu i njemu lično, uputio knez Kamenski. Dozvolio je svojoj nadi da se ponovo rasplamti, svom ognju da sve jače zagreva ustanike. Odmah je poslao pred rusko vojinstvo - tako se govorilo za vojsku početkom 19. veka - četiri i po hiljade pešaka i hiljadu i po konjanika, pod upravom vojvode Petra Dobrnjca.

Jeste, baš pod upravom ovoga starešine koji se vratio iz izbeglištva čim su se opasnosti ustremile na Bunu. Karađorđe ga je prihvatio, kao što je prihvatao sve svoje starešine, spreman da zaboravi lične neprijatnosti - jer su sve starešine bile neophodne ustanku. Osim toga, velikog neprijatelja vojvode Dobrnjca, vojvodu Miloja Petrovića su, još početkom 1810. počele da sustižu posledice njegovog izdajstva na Čegru: prvo je izgubio svaki ugled i morao da se povuče u svoje selo, a onda je, u jesen 1810, izgubio i glavu. Ni narod, ni ustanici, ni vojvode, ni pop Luka Lazarević, koji je naredio njegovo ubistvo, ni Karađorđe koji je to ubistvo ćutke odobrio, nisu mogli da oproste Miloju Petroviću ni smrt Stevana Sinđelića ni moralni pad srpskih ustanika na Čegru.

Ako je srpski poraz u bici na Čegru obeležio 1809, koja se može smatrati i najtežom u ustanku, onda su pobede srpske vojske u bitkama za Varvarin i Loznicu obeležile 1810. godinu. Bitka na Čegru i njen ishod izazvali su sumnju u moralnu snagu ustanika, bitke za Varvarin i Loznicu i njihov ishod obnovile su, iako samo unekoliko, veru u tu snagu. Bici za Loznicu posvetio je narodni pevač Filip Višnjić pesmu, uzbudljivu gotovo koliko i "Početak bune protiv dahija", a dramu bitke na Varvarinskom polju u blizini Stalaća, opisali su mnogi očevici i, kasnije, istoričari. Kao najdramatičniji u tim opisima vide se odnosi: prvi po redu je odnos turskih i srpskih vojnih snaga. Neki savremenici su tvrdili da je Rušid paša kod Varvarina imao sedamdeset hiljada vojnika, dvadeset dva topa i četiri kumbare dok je Karađorđe imao dvanaest hiljada vojnika i osamnaest topova. Od izuzetne je važnosti bilo što se srpskoj vojsci pridružilo i tri hiljade ruskih vojnika, među kojima su bili i Kozaci. Ruske čete je predvodio pukovnik grof Orurk, tako da je Karađorđe raspolagao sa petnaest hiljada vojnika. Ali šta je petnaest hiljada vojnika protivu sedamdeset hiljada ratnika - kakav je to odnos? Odnos budućih poraženih i budućih pobednika pomislio bi svkao - ali neće biti tako.

S MOLBOM PRED VOŽDA
DRUGI po redu je odnos vojvoda, vojnih starešina, prema Karađorđu: u godini 1810. pred boj kod Varvarina, kad nastoje da ga sačuvaju, taj odnos je sasvim drukčiji no u godini 1808, kad se bojevi nisu vodili i kad su hteli da se oslobode Vožda. Sada su se oko njega sakupili, u oči bitke kod Varvarina, sve moćne vojvode kao što su Hajduk Veljko, Mladen Milovanović, Milan Obrenović, Stanoje Glavaš, vojvoda Kursula. Bilo je osamnaest vojvoda, baš kolio i topova, i, što je neverovanto, bili su saglasni u tome da, ako ne mogu da zaustave i pobede Turke, svi izginu. Molba, s kojom su izašli pred Karađorđa, svedoči o snazi plamena kojim je Vožd grejao i osvetljavao ustanike. Ta je molba glasila ovako: "Gospodaru! Mi te svi molimo da se na stranu ukloniš iz ovog boja, jer je mnoštvo Turaka a nas malo, pa ako nas Truci razbiju i mi izginemo, narod će se opet oko tebe skupiti, i ti ćeš naći druge vojvode, i zemlju održati. Ali ako bi nas s tobom Turci razbili i ti poginuo, onda nema se oko kog naroda skupljati, i sve bi prslo, i propalo".
Neka ostanu zabeleženi ovi retki trenuci saglasnog delovanja ustaničkih starešina.
(NASTAVLJA SE)