Aneksijom u - prodor na istok

Piše: Nebojša BOGUNOVIĆ
RUSKI predstavnik Aleksandar Mihajlovič Gorčakov, staraco d blizu 80 godina, koji je na kongres došao u invalidskim kolicima nezainteresovano je pratio kongresnu debatu. On se bezvoljno saglašavoa sa sudbonosnim odlukama koje su nametale Nemačka, Austrougarska i Engleska, a koje su se ticale i "pravoslavne braće na Balkanu". To najbolje ilustruje završni deo njegovog govora u kojem je rekao: "Rusiju ne interesuje pitanje koje se nalazi na dnevnom redu, ali argumenti koje je izneo grof Andraši, predlozi lorda Solzberija - koje su podržale Nemačka, Francuska i Italija - kao i jasna objašnjenja rezolucije, ukoliko se imaju u vidu miroljubivi zadaci koje Kongres namerava da ostvari".

Iako je turski predstavnik pokušao dau česnike kongresa upozori da usvajanje predložene Deklaracije predstavlja kršenje međunarodnih normi i ukazao na opasnosti koje prete zbog prihvatanja predloženih rešenja, evropski ministri sudoneli bezpogovornu odluku: Austrougarskoj se dozvoljav da vojno okupira Bosnu i Hercegovinu.

Bečki dvor je bio jako nestrpljiv da sprovede oduke evrospkih moćnika isamo 16 dana po završetku rada međunarodnog skupa u Berlinu, austrougarske trupe su prešle bosansko hercegovačku granicu i počele marširati prema Sarajevu, Mostaru, Banja Luci, Tuzli i drugim gradovima. ali, procena ministra Andrašija, da će okupacija biti bezbolna i da će bečku soldatesku narod Bosne i Hercegovine dočekati sa cvećem, pokazala se kao pogrešna. Istina je da je većina pripadnika katoličke vere okupatorske trupe dočekala kao spasioce, ali pripadnici druge dve konfesije - pravosalvci i muslimani tako se nisu ponašali.

Srbi su pokazali neprijateljsko raspoloženje a muslimani su bili u stanju pobune. U Sarajevu je imam Hadži Lojo digao na ustanak muslimansko stanovništvo, uveravajući vernike da će austrougarski car Franjo Jofć, kao "nevernik" poruši sve džamije u Bosni. Otpor većine naroda u Bosni i Hercegovini nije bio bezazlen: prema podacima bečkog generalštaba u "operaciji okupacije" učestvovalo je preko 200.000 austrougarskih vojnika, od kojih je 6.198 poginulo, ranjeno ili nestalo. Posle tromesečnih orkšaja, otpor stanovništva je skršen, a okupatorske vlasti su mogle da na sarajevskoj tvrđavi istaknu crno žutu zastavu Austrougarske monarhije.

Postavljanjem državnih simbola austrougarske na okupiranoj teritoriji, na vidan način je označeno novo razdoblje u istoriji Bosne i Hercegovine. Novi gospodari su po svaku cenu hteli da istkanu da se njihovim dolaskom prekida kontinuitet viševekovnog osmanlijskog uticaja u ovoj bivšoj turskoj provinciji i da nastupa nova era evropske civilizacije. Iz postupaka novih vlasti bilo je vidljivo da bečki dvor ne smatra okupaciju jednog dela turske teritorije u Evropi za privremenu meru, kako je bilo zapisano u Deklaraciji Berlinskog kongresa, nego kao trajno rešenje državno pravnog statusa Bosne i Hercegovine.

Stupajući čvrstim korakom na balkansko tlo austrougarski car Franjo Josif je smatrao da na to ima puno pravo, jer je time kompenzirao teritorijalne gubitke na Zapadnu Evropu, prouzrokovane porazom austrijske vojske u Italiji i Pruskoj 1859. i 1866.godine. Osim toga, on je mislio da će ulazak njegovih trupa u Bosni i Hercegovini, biti samo prvi korak na putu ka definitivnoj penetraciji Austrougarske na jugoistoku Evrope. U bečkim novinama su se tim povodom pojavili članci u kojima se isticalo da dolazi novo doba "austrougarskog Balkana". Bečki dvor je mislio da će prodorom na Balkansko poluostrovo definitivno otkloniti pretnje koje su ovom delu Evrope dolazile od Rusije, kao i da će za takvu politiku dobiti punu podršku međunaronih krugova. Rečju, Beč se prirpemao da trajno ostane u Bosni i Hercegovini a istovremeno da pruži pipke i prema ostalim balkanskim teritorijama.

U tom cilju su najmilitantniji krugovi monarhije sačinili strateški program okupacije u kome je u prvom planu bila istaknuta "civilizacijska misija Austrougarske". Po tom programu trebalo je izvršiti korenite promene u privrednom, kulturnom iduhovnom životu bivše turske pokrajine. Imajući u vidu da je Bosna i Hercegovina bogata rudama i prvoklasnim šumama, okupatorske vlasti su počele intenzivnu izgradnju puteva i železničke mreže, kako bi na najlakši način mogli da eksploatišu tamošnje privredne resurse. Došavši u ove krajeve sa namerom da trajno ostanu u njima, novi vlastodršci su ozbiljno prionuli na posao "kulturnog i duhovnog preporoda" zaostale tuske provincije. Namera im je bila da umesto kulture islamskog istoka, koja je vekovima bila dominantna u ovim krajevima, nametnu duhovne standarde zapadnoevropske civilizacije. Radi toga je osnovan, između ostalog i Zemaljski muzej, najznačnija kulturna institucij u Bosni i Hercegovini, koja je trebalo da unese duh zapada u učmalu i zaostalu bosansku sredinu. Nove vlasti nisu izostavile ni "reforme u oblasti religioznih odnosa". Umesto verski tolerantnih franjevaca ustoličili su jezuite, najekstremnije predstavnike rimske kurije.

Realizacija ovako krupnih reformskih zahvata, osmišljenih u Beču, poverena je odanom čoveku austrougarskog dvora - Benjaminu Kalaju, koji je imao bogato iskustvo sa ovih prostora. On je bio iskusan diplomata koji je sedam godina (1868 - 1875) proveo na položaju austrougrskog generalnog konzula u Beogradu. Smatrajući da dobro poznaje prilike u Srbiji, napisao je "Istoriju Srba" i "Istoriju srpskog ustanka" i to ga je u visokim krugovima monarhije kvalifikovalo kao odličnog poznavaoca prilika na Balkanu.

Kalaj je bio uveren da će Austrougarska svoje ciljeve u Bosni i Hercegovini najlakše ostvariti ako se od Srba, Hrvata i muslimana, koji su vekovima živeli na ovom prostoru napravi nova nacija, koju je on nazvao "Bošnjaci", kao i da se stvori novi "bosanski jezik". U tu svrhu pokrenuo je, između ostalog, i novi list koji se zvao "Bošnjak".

Skoro 30 godina Austrougarska je kao okupatorska sila nametala narodima Bosne i Hercegovine svoje "političke, društvene i kulturne" standarde, a onda je iznenada 1908. godine proglasila aneksiju, odnosno izvršila pripajanje ove teritorije sopstvenoj državi. Odluka o aneksiji koju je povodom 60.godišnjice stupanja na presto, javnosti saopštio car Franja Josif lično, odjeknula je kao bomba, ne samo u Bosni nego i u Evropi. Raniji patroni Beča - Engleska, Francuska i Rusija, koje su na Berlinskom kongresu svesrdno podržale odluku o austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine, sad su bili ogorčeni na postupak austrougarskog suverena, jer su iza njega videli namere Dunavske monarhije i njenog pokrovitelja Nemačke da otpočnu realizaciju svoga strateškog plana "Drang nach Osten" (prodor na istok).

Najžešća reakcija na aneksiju izbila je u Srbiji. Uznemirila se gotovo sva javnost - političari, privrednici, sveštenstvo, umetnic. Najupečatljiviji izraz narodnog nezadovoljstva ispoljen je u govoru naše čuvene slikarke Nadežde Petrović, koji je održan na velikom mitingu ispred Narodnog pozorišta, i u kome je između ostalog rekla: "Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpskog naroda u dvema najlepšim pokrajinama - Bosni i Hercegovini. Umesto da je narodu ostavila pravo na slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo...skinula mu je okove s nogu, da bi mu lakše stavila lance oko vrata. Trideset godina Bosna i Hercegovina bila je poprište eksploatacije Austrougarske, narod je materijalno isceđen, ponižen. Naša dužnost je da ih u svemu odlučno i svesrdno potpomognemo, svuda gde je naša pomoć potrebna...

SRPSKA REAKCIJA
U Srbiji, kao odgovor na postupak Beča, formirana je tajna organizacija "Ujedinjenje ili smrt" kao i "Narodna odbrana", koje će odigrati vidnu ulogu u događajima vezanim za objavu rata Srbiji.


Nastaviće se