Slobodan čovek u Beogradu

Piše: Nebojša Bogunović
U BEOGRAD je Gavilo Princip došao u proleće 1912. godine i nastanio se u blizini Zelenog venca. Najpre je stanovao u ulici Carice Milice br. 12, pa u Lominoj 47, da bi se najzad uselio u jednu prizemljušu u Bosanskoj ulici (posle Drugog svetskog rata ova je ulica zbog nekadašnjeg stanara dobila ime Gavrila Principa). Ubrzo se upisao u peti razred Prve muške gimnazije, koja se tada nalazila u Domu Svetog Save u Dušanovoj ulici.
Život u Beogradu za mladića iz Bosne bio je težak. Po sopstvenim rečima više je bio gladan nego sit. Da bi zaradio neku paru morao je obavljati teške fizičke poslove. Zabeleženo je da je kao pomoćni radnik radio na kaldrmisanju Karađorđeve ulice. Mada praznog stomaka, uz težak fizički posao i loš smeštaj u iznajmljenoj sobici, Gavrilo je ipak bio zadovoljan, jer se osećao kao slobodan čoek i po sopstvenom priznanju "prvi put u životu , bez straha od žandara mogao je da viče dole Austrija".
Kretao se uglavnom u krugu izbeglica iz Bosne, koji su se okupljali u malim kafanicama oko Zelenog venca, među kojima je najpoznatija bila "Zlatna moruna" (današnja kafana Triglav). U tom društvu u kojem su najbrojniji bili studenti, đaci i sitni činovnici, Gavrilo je upoznao mnoge neobične i zanimljive ličnosti. Jedna od njih je bio čuveni Mustafa Golubović, tada četnički komita a kasnije jedan od najvećih sovjetskih obaveštajaca i lični prijatelj Josifa Visarionoviča Staljina.
Atmosfera u Beogradu u koji je Gavrilo Princip tek stigao bila je veoma čudna: mirni život prestonice remetile su vesti o mogućem ratu sa Turcima. Jedan od hroničara starog Beograda Živorad P. Jovanović ovako opisuje glavni grad u to vreme: "Beograd uoči balkanskih ratova bio je sav u nacionalnom raspoloženju. U tihim ulicama Vračara, Dorćola, Palilule, Varoš-kapije, u skromnim prizemnim kućama i njihovim stanovnicima iskrsavala je živa slika toga Beograda. Te stare učiteljske, profesorske, trgovačke, činovničke, radničke kuće odlikovale su se poštenim shvatanjem, čovekovim skladnostima, pouzdanjem u bolji red stvari, u čistotu odnosa među ljudima, željom da se živi i za nešto više a ne samo za sebe i za svoj uži interes. Iz tih domova, rasutih po celom Beogardu, strujao je pred balkanske ratove duh nove Srbije".
Impulsivni karakter Gavrila Principa bio je zahvaćen tim opštim raspoloženjem. Sa jednim svojim drugom iz Bosne, u oktobru 1912. godine je otputovao u Prokuplje i prijavio se u dobrovoljce, odnosno komite. U to vreme jedan od najviđenijih četničkih komandanata bio je major Vojin tankosić, takođe poreklom iz Bosne, pa je Gavrio mislio da će ga zemljak rado primiti u svoju jedinicu. Međutim, Tankosić je grubo odbio Principa, objasnivši mu da je "fizički slab za napornu četničku službu". To je Gavrila toliko uvredilo da je odmah napustio Prokuplje a potom i Beograd i otputovao kod brata u Hadžiće.
Posle uspešno okončanih balkanskih ratova, Gavrilo se vratio u Beograd, jer je morao da polaže ispite u gimnaziji. Iz svedočanstva Prve muške gimnazije izdatog 21. avgusta 1913. godine vidi se da je 6. razred završio sa vrlo dobrim uspehom.
Ovo je ujedno bio i kraj Principovog školovanja, jer su u međuvremeu nastali dramatični istorijski događaji u kojima je on psotao jedan od glavnih aktera.
Biografi Gavrila Principa trudili su se da bace što više svetla na karakterne osobine toga mladog čoveka i da dešifruju neke tajanstvene crte njegove ličnosti, koje su uslovile njegove postupke i ponašanje. Svi se uglavnm slažu dae bio veoma inteligentan i da je jako mnogo čitao. Svaku knjigu koja mu je došla u ruke "prosto je gutao". Čitao je sve od Aleksandra Dime i Vlatera Skota do Šerloka Holmsa. Jednom je i sam rekao: "Knjige za mene znače život".
Kao mnogi mladi ljudi toga vremena i Gavrilo je želeo da bude pesnik. Vladimir Dedijer tvrdi da se dva puta usudio da svojim prijateljima pokaže neke svoje stihove. Jednom je to učinio pred mladim literatom Dragutinom Mrasom. Drhteći kao dete, čitao je svoje stihoe o užama koje na dnu mora cvetaju za voljenu devojku. Mrasovo mišljenje bilo je nepovoljno. Drugi put je Princip pokšao da ponudi pesme Ivi Andriću. Govorio mu je o neim svojims tihovima i Andrić mu je rekao da ih donese. Princip je obećao, ali ih nije doneo. Kad ga je Ivo Andrić pitao zašto ih ne donosi, Princip je odgovorio da ih je uništio.
Mladi, šesnaestogodišnji "pesnik" nije imao prilike da negde ojavi svoje stihove. Igrom sudbine jedini njegovi stihovi koji su "publikovani" su oni koji su pronađeni u njegovoj zatvorskoj ćeliji u Terezinu. Naime, mladi sužanj je u dugim zatvorskim danima uspeo da "ukleše" drškom od kašike jedan svoj stih na zidu zatvorske ćelije, koji je pronađen tek posle njegove smrti, a koji glasi:
"Naše će sjeni hodati po Beču"
"Lutati po dvoru, plašeći gospodu"
Jedan od njegovih biografa i njegov drug iz rane mladosti Drago LJubibratić seća se Gavrila Principa "Kao dječaka duga lica, kovrdžave kose, visoka naboranog čela, isturene brade, jakih jagodica i iskrivljena nosa. Čitavom svojom pojavom zračio je energijom i odlučnošću, a njegove svijetoplave oči ublažavale su oštrinu njegovo lika. Na prvi pogled djelovao je kao povučen i tih, ali bi u razgovoru katkad postajao ciničan i grub; bio je uporan, ako ne i tvrdoglav, prilično ambiciozan i pomalo hvalisav".
Božidar Tomić smatra da je Gavrilo imao kompleks zbog niskog rasta i da je to po svaku cenu hteo kompenzirati nekim herojskim delom. Tomić kaže da je prvi put video Principa u Tuzli sa jednom knjigom pod miškom. To je bila biografija slavnog rimskog imperatora Julija Cezara. Vladimir Dedijer, međutim, misli da je Tankosićevo odbijanje da primi Gavrila Principa u svoj četnički odred bio jedan od glavnih razloga što je uvređeni i poniženi mladić želeo da se iskaže u nekom podvigu, koji će ga proslaviti.
O jednoj drugoj Principovoj karakternoj osobini svedočila je njegova majka Nana poznatom novinaru i književniku Gligoriju Božoviću: "Bio je miran dečak, ali je svaki udarac dvosruko vraćao".

POŠTOVAO STARIJE
INTERESANTNA su i zapažanja dva ugledna člana Srspek akademije nauka, Vase Čubrilovića i Milana Budimira koji su u mladosti poznavali Principa. Profesor Budimir kaže: "Kada je Gavrilo prešao iz Trgovačke škole u gimnaziju, morao je da polaže dopunske ispite i ja sam ga spremao iz latinskog jezika. Bio je veoma inteligentan i vrlo je lako savlađivao gradivo, iako nikad dotle nije imao prilike da išta nauči iz latinskog. Veoma sam ga cenio, koliko zbog vrednoće i bistrine, toliko i zbog toga što je umeo da iskaže svoje poštovanje prema starijima". Vaso Čubrilović se seća svoga školskog druga kao "čoveka nemirnog duha koji ne može da se smiri, jer ga stalno nešto goni".
(Nastavlja se)