Organizovan odlazak na atentat

Piše : Nebojša Bogunović

PRINCIPA i Grabeža, pokisle, blatnjave i umorne primili su u svoje skromne đačke sobice njihovi raniji školski drugovi iz Tuzlanske gimnazije Stevan Botić i Božidar Tomić, dok se Čabrinović, koji je u Tuzlu doputovao preko Zvornika, smestio u neki mali hotel.
Plašeći se da su zbog dolaska Franje Ferdinanda pojačane mere bezbednosti u Sarajevu i da je grad verovatno pod policijskom blokadom, Princip je predao pištolje i bombe Mišku Jovanoviću, uglednom trgovcu i direktoru Srpske banke u Tuzli. Oslobodivši se teškog i opasnog tereta, atentatori su bezbrižno seli u voz za Sarajevo. U jednom od kupea, sasvim neočekivano su se susreli sa policijskim agentom iz Sarajeva Ivanom Vilom, kojeg je Čabrinović poznavao odranije. U toj neprijatnoj situaciji atentatori su pokušali da se sklone, ali kada su videli po Vilovom licu da on nije posumnjao u njih, seli su pored njega. Što je najčudnije, od ovog agenta su saznali mnoge detalje u vezi sa Ferdinandovom posetom glavnom gradu Bosne i Hercegovine, jer je pričljivi policajac, ne sumnjajući u mladiće, hteo da se prikaže pred njima kao važan faktor u obezbeđenju visokog gosta.
Stigavši konačno u Sarajevo, Čabrinović je otišao kod roditelja, Grabež, takođe kod familije na Pale, dok se Princip uputio u stan Danila Ilića. Od Ilića je saznao da je on pripremio još jednu trojku (Vasa Čubrilović, Cvetko Popović, Muhamed Mehmedbašić) i da će i sam učestvovati u akciji. Ilić je posle toga otputovao u Tuzlu da bi od Miška Jovanovića preuzeo oružje i doneo ga u Sarajevo.
Princip je u međuvremenu pročitao u listu “Bosanska pošta” jedan članak u kojem se opširno opisuje program boravka Ferdinanda i njegove supruge u Sarajevu, kao i maršruta kretanja kolone automobila sa gostima. Očigledno je bosanskim vlastima bilo potrebno da detaljno obaveste građane o programu boravka visokih gostiju, kako bi u što većem broju izašli na ulice, ne shvatajući da time sa stanovišta obezbeđenja čine krupnu grešku.
U trenutku kad su pripreme za atentat bile pri kraju, Princip je kod Danila Ilića, primetio kolebanje. Ilić je naime Principu u poslednjem trenutku izložio svoje sumnje u korisnost atentata na austrougarskog prestolonaslednika i svoju bojazan da će taj čin imati teške posledice za položaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Zbog toga je od svog najboljeg druga zahtevao da odustane od svoje namere.
Analizirajući promenu ponašanja Danila Ilića, istoričar Vladimir Dedijer je na osnovu pouzdanih istorijskih izvora utvrdio da je Ilić u poslednjem trenutku dobio upozorenje iz Beograda da se odustane od atentata. Naime, čelni ljudi tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, kada su saznali da je njihov istaknuti član major Tankosić, preko svog poverljivog čoveka Milana Ciganovića predao Principu i njegovim drugovima pištolje i bombe, počeli su kritički razmišljati o mogućim posledicama ovog čina na međunarodni položaj Srba, još neoporavljenih od Balkanskih ratova, kao i na opasnost po zemlju ukoliko Austrougarska preduzme revanšističke korake.
Zbog toga je Apis uputio u Bosnu svog agenta Đuru Šarca da u poslednjem trenutku spreči atentat. Iz istorijskih izvora se može saznati da se Šarac sastao sa Ilićem u Bosanskom Brodu i preneo mu upozoravajuću poruku iz Beograda. Svoje tvrdnje o promeni mišljenja kod većine članova rukovodstva tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt” Dedijer potkrepljuje Apisovom izjavom datom pukovniku Čedomiru Popoviću u kojoj se kaže:
“Ipak, kad sam posle nekog vremena razmislio malo bolje o toj stvari, rešio sam da pokušam da se prebačeni mladići vrate i da se na neki način spreči atentat.” Međutim, kada je Ilić zahtevao od Principa da prekine pripreme za akciju ovaj ne samo što o tome nije hteo da razgovara, nego je dugim ubeđivanjem privoleo Ilića da i on učestvuje u tome.
Princip, pored toga što je bio ubeđen u ispravnost svoje namere, bio je i veoma smiren. Noć pred atentat sedeo je do 23 časa sa društvom u poznatoj “Semizovoj kafani” u centru Sarajeva, zabavljajući se i šaleći se. Posle, kao što je rečeno, otišao je na Žerajevićev grob i položio cveće. Učinio je to po sopstvenom priznanju, u znak poštovanja prema “ideji žrtvovanja”. Vrativši se kući, keko je rekao u istrazi, čitao je knjigu pisca Kropotkina i razmišljao “šta možemo da učinimo u slučaju jedne svetske socijalne revolucije”.
Dok su atentatori “poslednju noć” provodili u zagušljivim sarajevskim kafanama, u isto vreme, ali nekoliko kilometara dalje, odvijala se bleštava ceremonija.
Posle uspele smotre jedinica, nadvojvoda je došao na Ilixu, banjsko mesto u neposrednoj blizini bosanskog glavnog grada, gde ga je čekala supruga sa dvorskom pratnjom. Dan uoči atentata, odnosno 27. juna uveče, za njih je bio priređen gala banket sa večerom, na kojem se okupilo oko četrdesetak najuglednijih predstavnika tadašnjih bosanskih vlasti. Nadvojvoda i nadvojvotkinja bili su, kako su kasnije posvedočili prisutni gosti, jako raspoloženi i oduševljeni prijemom u Bosni. Istina, nadvojvotkinja Sofija je došla na Ilixu sa izvesnim slutnjama da se njenom mužu može nešto rđavo desiti, ali njene crne misli su se raspršile posle veoma lepog dočeka, koji je bračnom paru bio priređen. Istoričar Vladimir Dedijer kaže da se nadvojvotkinja ponovo “setila tih svojih strahovanja kada joj je jedan od prvaka bosanskog Sabora, dr Josip Sunarić, bio predstavljen. Prateći pomno javne poslove svog muža, vojvotkinja je saznala da je dr Sunarić upozorio bosanskoga poglavara, generala Poćoreka, da bi trebalo otkazati nadvojvodinu posetu u vreme kad je srpsko stanovništvo zahvatilo buntovno raspoloženje.”
Kada se političar poklonio i poljubio joj ruku, ona mu je rekla: “Dragi moj doktore Sunariću, eto, ipak, niste u pravu. Stvari ne ispadaju uvek onako kako vi predskazujete. Gde smo god bili, svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravao s toliko prijateljstva, učtivosti i istinske srdačnosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom.”
“Vaše veličanstvo”, odgovorio je dr Sunarić, “neka da Bog da mi te reči ponovite kad opet budem imao čast da vas vidim, suta uveče. Veliki će mi kamen pasti sa srca.”
Treba reći da je nadvojvoda i u Beču, kao te noći na Ilixi bio ozbiljno upozoren na opasnosti koje vrebaju prilikom ovog njegovog putovanja. Strahovanja su se povećala kada je objavljen program njegovog boravka, po kojem je trebalo da 28. juna, na srpski praznik Vidovdan, sa Ilixe doputuje u Sarajevo.
Baron Karl fon Rumerskirh, maršal nadvojvodinog doma i najstariji član njegove pratnje na ovom putu, bio je mišljenja da posetu Sarajevu treba otkazati. Franjo Ferdinand je to odbio, jer je smatrao da bi otkazivanje posete bilo uvredljivo za austrougarskog poglavara Bosne, generala Poćoreka i okrnjilo bi njegov ugled među bosanskim stanovništvom. Odbivši savete svojih najbližih saradnika, prestolonaslednik se sa suprugom ukrcao u specijalnu železničku kompoziciju, koja ga je sa Ilixe odvezla u Sarajevo.

DOBRO RASPOLOŽENJE
JUTRO 28. juna bilo je vedro i sunčano, a raspoloženje bračnog para, kako tvrde hroničari, “više nego dobro”. Dvorska kompozicija se zaustavila na sarajevskoj železničkoj stanici oko 10 časova. Iz nje je prvi izašao nadvojvoda, obučen u svečanu uniformu konjičkog generala, koju je krasio plavi mundir sa tri zlatne zvezdice na visokom okovratniku, a za njim se pojavila nadvojvotkinja Sofija u beloj svilenoj haljini sa hermelinskim krznom preko ramena i sa velikim belim šeširom.
Očevici ovog događaja nisu propustili da spomenu da je Franjo Ferdinand u tom trenutku imao pedeset, a njegova supruga četrdeset godina.
(NASTAVLJA SE)