Hteli da sude Srbiji

Piše: Nebojša Bogunović
MADA su Gavrilo Princip i njegovi drugovi uporno negirali pred istražnim sudijom i na samom suđenju da su zvanični srpski organi u Beogradu znali za pripremu atentata, austrougarski političari i dvorski krugovi u Beču nisu verovali tim iskazima, ili su se pravili da ne veruju, kao bi optužili Srbiju za ubistvo svoga prestolonaslednika. Iakoje Princip više puta u istrazi i pred sudskim većem izjavljivao da "njega niko nije nagovarao na ovo đelo", sudije su pod svaku cenu hteli da dobiju Principovo priznanje za umešanost srpske vlade u atentat. To mi nije polazilo za rukom, jer je glavni atentator u toku celog sudskog procesa ostao dosledan u svom prvobitnom iskazu.
Koliko je bečkim vlastima bilo stalo da umešaju zvanični Beograd u događaje u Sarajevu pokazuje slučaj sa izveštajem njihovog specijalnog istražitelja, koji je odmah nakon izvršenog atentata doputovao u Bosnu. Visoki austrijski činovnik Fridrih fon Vizner, pošto se upoznao sa celim slučajem i saslušao ljude u nadležnim organima, uputio je šifrovani telegram u Beč u kojem je konstatovao: "Nije moguće dokazati učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi ili u obezbeđivanju oružja za atentatore." Austrougarsko ministarstvo inostranh poslova bilo je iznenađeno, ali i razočarano izveštajem svoga specijalnog izaslanika, jer se nadalo da će za svoje optužbe da iza svega stoji Beograd dobiti neoborive dokaze.
Interesantno je da je upravo insistiranje Beča da se dokaže umešanost srpske vlade u atentat pokolebalo mnoge dobronamerne ljude, jer su poverovali da "gde ima dima tu ima i vatre." Optužbe austrougarskih vlasti o odgovornosti Srbije za sarajevski slučaj prihvatili su nažalost i neki austrijski, nemački i drugi istoričari.
Istorijska dokumenta koja su pronađena posle završetka Prvog svetskog rata nedvosmisleno, međutim, pokazuju da regent Aleksandar, zatim Nikola Pašić, kao predsednik vlade, Stojan Protić, kao ministar unutrašnjih poslova, kao i drugi srpski zvaničnici nisu zlai da Gavrilo Princip i njegovi drugovi spremaju atentat na Ferdinanda. ALi, mora se, isto tako, priznati da su bili upoznati sa činjenicom da su neki naoružani ljudi prešli Drinu nekoliko nedelja pre dolaska austrougarskog nadvojvode u Sarajevo.
Vladimir Dedijer je pronašao jedan dokument iz koga se vidi da je ministar Protić, dobivši poverljivu informaciju od srpskih agenata iz Bosne, odmah obavestio predsednika vlade Pašića, da su "dva đaka više gimnazije, od kojih se jedan zove "Triša" otišli u Sarajevo. "Oni su nosili 6 bombi i četiri revolvera" stoji dalje u izveštaju Protića. "Triša" prema Dedijeru je Trifko Grabež. Iz beležnice Nikole Pašića, koja je, takođe pronađena posle rata, vidi se da je on ovu informaciju svoga ministra unutrašnjih poslova "primio k znanju i zabeležio". Međutim, ovakva i slična službena obaveštenja o prelasku naoružanih ljudi iz Srbije u Bosnu i obratno bila su česta pojava u to vreme i zbog toga nisu morala da izazovu posebnu pažnju predsednika vlade.
Što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova, onoje reagovalo na sve ovakve dojave i rdovno skretalo pažnju svojim organima na granici da sprečavaju prelazak naoružanih ljudi preko Drine. U jednom aktu pomenutog ministarstva skreće se, na primer, pažnja načelnika Podrinjskog okruga "da kada je reč o prelasku naoružanih ljudi preko granice, po naređenju gospodina ministra predsednika sve ovakve slučajeve treba da sprečavate."
Ali ova naređenja civilnih vlasti njebilo lako sprovoditi, jer su to često ometali granični organi koji su bili u nadležnosti vojske. Naime, sve granične karaule bile su pod komandom tadašnjeg načelnika Obaveštajnog otseka Generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, a ovaj u mnogim stvarima nije imao istovetne poglede sa vladom. Pukovnik Apis je, naime, smatrao da će Austrogarska napasti Srbiju i da zbog toga svim sredstvima treba raditi na njenoj destabilizaciji. Ovo je bio jedan od razloga što su vojni organi pod njegovom komandom propušteli naoružane ljude preko Drine.
Kao što se vidi, svi do sada pronađeni dokumenti ukazuju da zvanični srpski organi nisu znali da Princip i njegovi drugovi spremaju atentat, ali su znali da su neki naoružani ljudi prešli granicu na Drini, uoči dolaska Franje Ferdinanda u Sarajevo. Opravdano se postavlja pitanje zašto o tom saznanju nisu obavestile Beč, kako bi austrougarski policijski organi preduzeli odgtovarajuće mere. Na ovo veoma delikatno pitanje odgovor je dao naš ugledni istoričar Vladimir Čorović. On kaže: "Izvesni krugovi su odgovornost srpske vlade za atentat izvodili iz toga što nije, kad je doznala da se nešto sprema i da su izvesna lica prešla preko granice, upozorila na tu činjenicu bečku vladu i tako pripomogla da se put prestolonaslednikov ili odgodi ili izvede sa više opreznosti.
Sa srpske strane odgovaralo se, uglavnom ovo: Službeno se nije moglo saopštiti ništa konkretno, jer se konkretno ništa nije ni znalo. A ako bi se dala samo opšta nagoveštenja, moglo se to, prema ondašnjim nimalo prijateljskim odnosima između Srbije i Austrije, smatrati kao da Srbija tim neodređenim opomenama hoće da omete put prestolonaslednikov u Bosnu i da se neovlašćeno meša u odnos između prestolonaslednika i njegovih podanika. Sad kad se o tom rasuđuje posle izvršenog atentata, takvo shvatanje može izgledati kao nategnuto, ali se onda, pre atentata, ono doista moralonametati svakom srpskom državniku. Da atentata nije uopšte bilo, kao što se lako moglo dogoditi, a da je otišla opomena srpske vlade sa nagađanjima da bi njega moglo biti, kakav bi položaj bio njen prema Beču i Dvoru, i kako bi ga tumačila i ispredala neprijateljska javnost? Jedna vlada može uzeti na sebe da javlja takve stari samo onda kad o izvsnim licima i pripremama može dati autentične podatke, a takvih podataka srpska vlada nije imala...
Ako se nedvosmisleno može utvrditi da srpska vlada i drugi zvanični organi nisu bili upleteni u događaje od 28. juna 1914. godine, takva dcedirana tvrdnja ne bi se mogla dati u pogledu nekih nezvaničnih srpskih organa, pre svega organizacije "Ujedinjenje ili smrt", koju su još nazivali "Crna ruka", kao i organizacije "Narodna odbrana."
Istorijski dokumetni koji su do sada pronađeni pokazuju da su neki rukovodeći ljudi iz tajneorganizacije "Ujedinjenje ili smrti", a pre svega Apis bili, ne smao upoznati sa pripremama atentata, nego su atentatorima pomogli da dođu do oružja kojim je ubijen Franjo Ferdinand.
Da bi se rasvetlile okolnosti pod kojima se ovo dogodilo treba se malo bolje upoznati sa istorijom nastanka i delovanja pomenute organizacije. Ona je naime, nastala 1911. godine, kao reakcija na aneksiju bosne i hercegovine a činili su je uglavnom vojna lica koja su izvršila državni prevrat 1903. godine, čime je omogućeno dinastiji Karađorđević da ponovo dođe na presto. Upravo u ovoj činjenici treba tražiti odgovor na pitanje kakko je bilo moguće da u jednoj pravnoj državi (a Srbija je to, nesumnjivo, bila posle 1903. godine), grupa oficira na čelu sa pukovnikom Apisom ima tako veliki uticaj na gotovo sve političke i vojne strukture, da su mnogi smatrali da "Crna ruka" predstavlja "državu u državi." Kralj Petar I Karađorđević, iako demokrata po ubeđenju, činio je mnoge ustupke ljudima iz ove organizacije, smatrajući, valjda, da im se time odužuje za njihov doprinos njegovom povratku na vlast u Srbiji. Čak je i njegov sin Aleksandar imao dobre odnose sa Apisom i njegovim ljudima, jer su oni nastojali da se titula prestolonaslednika, oduzme najstarijem Petrovom sinu Đorđu i prenese na mlađeg, što je i učinjeno 1909. godine.

GLAVA U FORMALINU
DRUGI terzinski sužanj Nedeljko Čabrinović umro je pre Principa - 23. januara 1916. godine, takođe u teškim mukama. NJegova smrt pružila je još jedanput priliku sarajevskim vlastima da iskažu svoju patološku mržnju prema osuđenim mladobosancima. Krivično veće sarajevskog suda je, naime, zahtevalo od uprave zatvora u Terezinu da se mrtvom Čabrinoviću odseče glava i "pošalje u Sarajevo da bi bila izložena u muzeju". Austrougarske vojne vlasti bile su humanije od sarajevskih sudija - odbile su njihov zahtev. Međutim, posle završetka Prvog svetskog rata, otkriveno je da su sarajevske sudske i političke vlasti, koje svoj naum nisu mogle da sprovedu u odnosu na mrtvog Čabrinovića, to uspele učiniti nekoliko godina ranije sa mrtvim Bogdanom Žerajićem, mladobosancem, koji je pokušao atentat na cara Franju Josipa i poglavara Bosne i Hercegovine Varešanina. Posle Žerajevićevog samoubistva, odsečena mu je glava i stavljena u teglu sa formalinom koja je čuvana u Kriminalističkom muzeju u Sarajevu, sve do kraja Prvog svetskog rata.
Treći terezinski zatvorenik Trifko Grabež umro je u zimu 1916. godine, dok je nekoliko osuđenika okončalo svoj život u kaznenom zatvoru Melersdorfu, među njima i stari Mitar Kerović i sin mu Neđo, kao i Jakov Milović.