Pred streljačkim vodom

Piše: Nikola P. Ilić
GORSKI štab 110, Toplički i Drugi kosovski korpus sišli su sa Kopaonika u selo Sagonjevo u Toplici. Vera Pešić nije pod stražom. LJubazno se ponaša prema članovima Štaba, a oni su je, sem komandanta, držali na distanci. Đurić često razgovara sa njom i javno s njom flertuje. Shvatila je da bi mogla da se nametne komandantu Đuriću kao ljubavnica, ako bi se oslobodila lekarke Mariole Berđajeve (što je kasnije i učinila).
Mučna situacija bila je u Gorskom štabu 110. Sem komandanta, svi su žalili poginulu lekarku. Uvećavala se mržnja prema Veri, a na to je uticao i komandant koji joj je dozvoljavao da jaše na konju pored njega, a noću je vodio u svoj krevet.
- Gospodo, nemačkoj špijunki nije mesto za našim stolom, niti među nama - protestovao je poručnik Petar Janković, član Štaba. Napustio je trpezariju, a za njim su to isto učinili načelnik Štaba Andrija Božović i poručnik Jovan Labus.
- Gospodo, nemate prava da se bunite... Ja to radim sa odobrenjem đenerala Mihailovića. Ako se bunite, vi možete napustiti Štab, a ona će ostati... - rekao je Đurić.
Mihailović 6. novembra 1943. godine interveniše:
- Englezi izjavljuju da se prema Veri Pešić ima mnogo pažnje, pa da, Đuriću, ima i uticaj na vaš Štab, da ste vi stavljeni pod njenu komandu. Ipak, potrebno je da se ona udalji iz Štaba, daleko od Engleza.
Naočigled Britanaca, četnika i seljaka, ostala je u Štabu još oko dvadeset dana... Privremeno je premeštena u selo Prpore.
Nezadovoljstvo zbog Verinog ponašanja je raslo, pa su česte tužbe i protivtužbe, intrige i ogovaranja postali sumorna svakodnevica... Po kratkom postupku smenjivani su jedni i postavljani poslušni komandanti brigada i korpusa, što je uvećavalo revolt. Nezadovoljnici Gnjilanske četničke brigade odlučili su da izvrše vojni puč, da udalje Veru Pešić.
- Pritvorio sam sve oficire Gnjilanske brigade i razoružao vojnike zbog zavereništva protiv pretpostavljenog starešine... - piše Đurić.
Svi zaverenici nisu bili poznati, pa zato nisu ni pohapšeni. Pod vođstvom majora Jovana Stevanovića i majora Vidaka Roganovića, osujećena je namera Vere i Đurića i organizovan kontranapad.
- U svanuće, 18. maja bio sam blokiran od Vardarskog, Južnomoravskog i Jablaničkog korpusa - svedoči Đurić.
Đurić je bio prinuđen da se preda. Lišen je slobode od do tada potčinjenih komandanata. Postao je njihov zatvorenik, ali je posle devet dana iz zatvora prebegao u partizane.
Vera i njena majka Anđa pokušale su bekstvo ka Banjskoj reci, radi odlaska u Sijarinu, ali su nedaleko od svoje vile zarobljene.
Sada, pred cevima četničkog oružja, tražile su opravdanje i tvrdile da su se svim sredstvima borile protiv partizana i štitile četnike Draže Mihailovića.
- Izrečena vam je smrtna kazna - hladnokrvno saopšti odluku major Jovan Stevanović, i upita: - Imate li neku poslednju želju?
- Nismo krive, pustite nas! Gde je komandant Radoslav Đurić da nas oslobodi? - pitala je Vera, ali nije dobila odgovor.

POSLEDNJI ČAS
- PONOVO pitam: imate li poslednju želju - viknuo je major.
- Streljajte samo mene, a pustite Veru. Mlada je, nije kriva - tražila je majka Anđa.
- Bićete obe streljane!
- Nemojte da mi lice nagrdite. Gađajte me u grudi - izgovorila je svoju želju i Vera Pešić. U poslednjem trenutku života, pred smrtni čas, zaželela je da sačuva lepotu lica, za "put bez povratka", kojim je u mnogim prilikama postizala željeni cilj.
Želje su im ispunjene. Streljane su u zoru 18. maja 1944. godine. Vera je imala svega 25 godina, četiri meseca i 13 dana.
(KRAJ)