Poslednji božić u Rudom

Piše: Savo Gregović
BARSKI masakar je bio samo uvod, stravična epizoda u bratoubilačkom ratu, koji se dogodio krajem rata. Najmasovniji zločin, međutim, uslediće čak posle zvanične objave da je Drugi svetski rat okončan.
Povlačenje nacionalista, četnika i mnogobrojnih izbeglica iz Crne Gore, pod komandom Pavla Đurišića, počelo je 6. decembra 1944. I trajaće pet meseci. Prema jednim izvorima bilo je između deset i dvanaest hiljada Đurišićevih vojnika i oko tri hiljade izbeglica. Stevan J. Vučetić, jedan od retkih koji je opisao crnogorski zbeg, kaže da je na “put smrti” krenulo 12.000 naoružanih ljudi i oko 6.000 žena, dece i staraca. U povorci se nalazio i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Lipovac) sa 76 sveštenika. Bio je tu čitav Veliki sud, mnogobrojni seljaci, građani, trgovci, studenti, lekari, advokati, učitelji i profesori.
- Imao sam 14 godina kada sam sa ocem Lukom, profesorom Cetinjske bogoslovije, doktorom teoloških nauka, koji je bio ubeđeni antikomunista, ali ne i četnik, krenuo sa Cetinja - priča dr Čedo Vukmanović, inače, sinovac poznatog revolucionara Tempa. - Otac se, naime, plašio da će mu partizani zbog njegove antikomunističke delatnosti, ubiti najstarijeg sina, pa je odlučio da me povede sa sobom. Priključili smo se jednoj grupaciji četničko- nacionalističkoj, u kojoj je bilo između 800 i 900 ljudi. Jedno vreme smo proveli u Zeti, ubeđeni da ćemo preko Albanije, krenuti za Grčku. No, plan je promenjen i put je vodio preko Bosne.
Dr Luka Vukmanović bio je sveštenik, naučnik i filozof, predavao je u Skopskoj gimnaziji, potom na Cetinju, takođe u gimnaziji, ali i u Bogosloviji. Godine 1940. je odbranio doktorsku disertaciju “Materijalističko i hrišćansko shvatanje istorije”. Bila je to najstudioznija, po mnogim ocenama i najbolja kritika marksizma izrečena od jednog sveštenika SPC. Za razliku od brata Svetozara - Tempa, koji je rano pristupio komunističkom pokretu, dr Luka je bio ubeđeni antikomunista. Imao je 38 godina kada je na “put smrti” krenuo sa svojim sinom Čedom.
Oni koji su stigli do Skadra, pošto je plan odstupanja promenjen, našli su se oko Podgorice gde se pripremao veliki zbeg. Tu su stigli i mnogobrojni Primorci, oni koji se nisu vratili preko Bara, gde su ih partizani sačekali. Na okupu su se našla i četvorica braće Niklanović iz Paštrovića: Mitar, Tomo, Vlado i Dušan.
- Pre nego što ćemo krenuti, neko vreme smo boravili na Ćemovskom polju - kaže Vlado Niklanović. - Uopšte, u Podgorici i oko nje su koncentrisane sve snage, kako bi zbeg krenuo za Bosnu, a onda dalje na zapad.
Nalog za pokret stigao je 6. decembra.
- Svaki domaćin kod kojeg smo stanovali dao nam je hranu za po pet dana - zabeležio je Stevan J. Vučetić. - Vojska je rekvirirala kroz Zetu i Bjelopavliće oko 500 volova, koji će nam poslužiti kao hrana na dalekom putu. Iz slagališta Uprave monopola u Podgorici dostavljeno je svakom borcu i izbeglici po 200 paketića cigaret-papira i rezanog duvana koliko je ko želeo da ponese. Podeljeni su i zavoji za rane, a drugih lekova nije bilo. Povorku je pratilo i 1.500 natovarenih konja, oko 200 seljačkih kola i desetak teretnih automobila. Kroz mračnu, tihu noć, povorka je odmicala uz Bratonožiće. NJeni prvi redovi su bili već prešli planinu Vjetrenik, a poslednji su tek kretali iz Doljana kod Podgorice.
PREŽIVELI se sećaju priča koje su ih hrabrile: navodno se Englezima saopštava na svakom kilometru gde se zbeg nalazi, pa nema opasnosti od aviona.
No, stradanje je počelo već posle dva dana. Odstupnike prvo napadaju partizani, a potom i jedna formacija Albanaca, od oko 2.000 vojnika, koje su predvodili crnogorski komunisti. Odmah potom, 11. i 12. decembra celu izbegličku kolonu na potezu Veruša-Jabuka-Mateševo-Kolašin napada anglo-američka avijacija. Poginula su 52 vojnika, veći broj civila je ranjen, stradala je i stoka. Ista avijacija će napade ponoviti još nekoliko puta misleći da bombarduje preostale snage Nemaca. Nemci su se tih dana uveliko povlačili iz Crne Gore prema Albaniji i Grčkoj.
- Preko dana održavan je neki prećutni mir s Nemcima, a tokom noći vojnici iz zbega su napadali nemačku vojsku, gde je god to bilo moguće. Pavle Đurišić je davao za svaki zaplenjeni nemački puškomitraljez po dva “napoleona” u zlatu, a za svakog konja po jedan. Otimani su i automobili, hrana - seća se Vučetić.
- U Rudo smo stigli pred Božić, seća se Vlado Niklanović. - Biće to, nažalost, za najveći deo izbeglih poslednja proslava Hristovog rođenja. Izbeglička kolona se tu znatno uvećala. Prema nekim mojim procenama, mada su cifre nepouzdane, našlo se tu oko 21.000 onih koji odstupaju.
Stevan Vučetić beleži da je kolona uvećana za 6.000 ljudi.
Zbegu su prišli četnici iz Sandžaka i severne Crne Gore, Durmitorski odred sa kapetanom Ivanom Ružićem na čelu i veliki broj civila. No, dolazak u Rudo je bio i veliko razočarenje. Tu se, naime, očekivao i susret sa oko 120.000 četnika iz Srbije pod komandom Draže Mihailovića, koji su sa crnogorskim zbegom trebalo da krenu na zapad. Ali oni su izostali. Pošto su umorni i onespokjeni proslavili Božić (mitropolit Joanikije je blagoslovio vojsku i narod), vojnici Pavla Đurišića, a s njima i veliki broj civila krenuo je, ispostaviće se ubrzo za najveći broj, na put bez povratka, preko gudura vrletne Bosne, preko snežnih planina. Put koji će potrajati dugo i na kojem će stradati mnogi, pre nego što velika izbeglička kolona stigne na tle Slovenije.
- Već je tada mnogima od nas bilo jasno da nas čega mučan put. Dug i neizvestan. No, još je bilo optimizma da ćemo stići kamo smo krenuli, da ćemo se naći sa saveznicima Englezima, zabeležili smo reči Vlada Niklanovića.
(NASTAVLJA SE)