Draži izlaz - trojke!

Piše: Savo Gregović
ZNATNO uvećana izbeglička kolona krenula je iz Rudog, u pohabanim delima, još goroj obući, bez hrane i lekova. Velika drama je tek počinjala.

- S ogromnim naporom prešli smo Gornje Rudnice - Višegrad i došli na planinu Semić, seća se Stevan J. Vučetić. - Naša bolnica, ne znajući kuda će, pogrešno je došla u Rogaticu. Kada je stigla naredba da se povrati na Semić, dr Vasilije Golubović je rešio da sa 41 težim ranjenikom produži za Sarajevo. Već na drugoj stanici železničkog puta prema Sarajevu ustaše su ih izvukle iz voza, opljačkale ih i streljale.

Put je od Semića vodio ka Brankovićima. Tu je usledila borba sa ustašama. Posle dva dana ustaše su prihvatile pregovore i primirje i odstupnički zbeg je dobio prolaz. Bilans sukoba je bio pedeset mrtvih i stotinak ranjenih.

Sledi duži put preko planina Devetaka i Vlasenice, dolazak na Žljebove. Kolona je potom dolinom Krivaje prešla Mrkalj, Kladanj i Olovo i sišla u dolinu Bosne, kod Maglaja. Nova, verovatno najteža nesreća na tom putu - pegavi tifus. Naišli su na cela legla i ubrzo je bilo ko 2.000 obolelih. Broj tifusara se povećavo iz časa u čas.

TIFUS je "zakačio" dr Luku Vukmanovića i njegovog sina Čeda. Prvo je jedno vreme nejaki momčić nosio oca, potom ovaj njega.

- Te trenutke ni najblistavije pero ne može opisati - kaže danas dr Čedo Vukmanović, dok sedimo pred njegovom kućom u Bečićima. - Noge ne služe, telo ne sluša pamet. Iznureni, blesni, stalno napadani od ustaša, muslimana, partizana, predstavljamo otpisanu kolonu. LJudski život jednostano ne znači ništa.

Nižu se scene strave. Uz bolest, napada opaka zima. Na minus 25 nose bolesnike sa 40 stepeni temperature. LJudi mrznu na sve strane. Kada su prijatelji Gligoriju Vukotiću, sinu vojvode Steva Vukotića skidali čizme sa promrzle noge, u jednoj je ostalo njegovo stopalo. Mrtvace nisu mogli sahranjivati u promrzlu zemlju, pa su ih samo spuštali u snežne rupe, povrh nabacujući malo granja i kamena. Posao su dovršavali vuci i lisice.

Veliki zbeg se u dolini Bosne podelio u dve kolone. Jedna je krenula desnom obalom, prema donjem toku Bosne, druga ka Tuzli. "Tuzlanska" kolona imala je okršaj s komunistima i tu je pretrpela teške gubitke: 150 mrtvih i 200 ranjenih. Posle ove borbe kolone su se opet sastavile. Bilans je bio težak: 3.000 obolelih od tifusa, 1.200 ranjenika i 2.300 promrzlih.

- IMALI smo deformisana lica, brat nije mogao poznati brata, vapaji tifusara na sve strane. Hleba, hleba, bilo je jedino što su ljudi tiho izgovarali. Kad su naši kod Tuzle obezbedili hranu, nekoliko pregladnelih je tako halapljivo jelo da su posle umirali u najstrašnijim grčevima - seća se Vučetić.

U selu Kožuhe dogodilo se i taj dugoočekivani susret sa Dražom Mihailovićem. S njim je bilo oko 600 vojnika od kojih polovina nije bila ni za kakvu borbu. Bili su to ostaci velike vojske od 100.000 ljudi koji su mobilisani u Srbiji i povučeni u Sandžak s namerom da se prebace u Crnu Goru.

Susret sa đeneralom doneo je razočaranja crnogorskom zbegu. Ništa od obećanog odmora, hrane. Stevan Vučetić je opisao razgovor Draže i Pavla Đurišića koji je tu vođen.

- Ko te je zvao da dođeš ovamo? Ja nisam. I najzad, kad si već došao, zašto si poveo toliki narod? Izginuće ljudi. Meni su potrebni borci sa puškom u ruci. Naša situacija je takva da se moramo rasturiti u trojke po šumama. Drugog izlaza nemamo!

Pavle je izvadio šifrovanu depešu iz koje se jasno videlo naređenje Vrhovne komande za ovaj pokret. Draža je tada kazao da on nije dao takvo naređenje. Onda se javio đeneral Miroslav Trifunović zvani Dronja i kazao da je on poslao tu depešu bez Dražinog znanja. Došlo je do žestoke rasprave, potegnuto je i oružje i jedva je izbegnuto prolivanje krvi među komandantima.

Pavle Đurišić je tada shvatio u kakvoj se teškoj situaciji nalazi. Nije mu padalo na pamet da se dele na trojke, kako je to Draža predlagao. Izdvojio je veliki broj tifusara i prebacio ih skelom na levlu obalu Bosne, gde su bile spremne improvizovane bolnice. Organizovano je nekoliko ekspedicija za nabavku hrane po udaljenim selima. U međuvremenu su stigli vojvoda Petar Baćović s hercegovačkim četnicima i Zaharije Ostojić sa nekoliko svojih ljudi. No, tifus je harao, širio se velikom brzinom.

I ONDA nova velika nesreća. Partizani su napali bolnicu i tokom noći ubili više od 2.000 bolesnika. Svedoci tvrde da je komuniste predvodio Branko Kovačević, koji je do tada bio četnički prvak i bio zadužen da čuva bolnicu. Kovačević je položaj izbeglica ocenio kao bezizlazan. Sa četnicima, ipak, nije želeo otvoreno da raskida, pa je idućeg dana poslao kod Pavla 17 svojih delegata preko kojih je hteo da prikrije izdaju. Pavle nije hteo da razgovara - svih 17 su streljani, po kratkom postupku.

Sunovrat se nastavljao. Došlo je, eto, i do međusobnog ubijanja. Izbeglički zbeg je bivao sve manji, jer su sukobi sa partizanima i ustašama bili česti, bolest, glad i mraz su kosili na sve strane. A trebalo je prevaliti još dosta puta kako bi se stiglo do Slovenije. Kako bi, prema pričama s početka kretanja na "put smrti", usledio spasilački susret sa saveznicima Englezima, do kojeg, kako će se uskoro ispostaviti nikad i neće doći.


(NASTAVLJA SE)