Daleko je dugo selo

NEVOLJA za nevoljom je pogađala zbeg nesrećnika. Sutradan, nakon pomora bolesnika od tifusa, u Štab vovode Đurišića stigli su nezvani gosti. Bila je to delegacija, pokazaće se uskoro velikog neprijatelja srpskog naroda, crnogorskog ustaše dr Sekule Drljevića. NJegovi čauši su došli da s Đurišićem “popuše lulu mira” i izraze dobru volju poglavnika Anta Pavelića.
U neposrednoj blizini vojvode Đurišića našao se Stevan J. Vučetić, koji je ovako zabeležio:
- Sekula Drljević je dobro poznavao položaj u kojem smo se nalazili i težio je da nas povuče u srce Hrvatske i pomoću ustaša tamo zarobi. Možda je u svojoj staračkoj fantaziji verovao da će nas moći prevaspitati za ciljeve svoje nezavisne Crne Gore.
Drljevićevi poklisari su tada saopštili da je Pavelić spreman da primi i zbrine ranjenike, bolesnike i izbeglice, a da četničku vojsku prebaci na granicu Slovenije radi odmora i oporavka. Kao protivuslugu tražio je pristanak na zajedničku borbu protiv komunista. Usledila je zajednička sednica Centralnog i Pokrajinskog nacionalnog komiteta gde je rešeno da se ponuda Pavelića i Drljevića prividno primi, da se prebacivanje ranjenika, bolesnih i izbeglica obezbedi, a da se vojska sposobna za borbu uputi na pravac reka Vrbas - Lijevač polje - Kozara i da se planinskim terenom probija do Slovenije i dođe u sastav tamošnjih četničkih snaga. Ovakvo rešenje odobrio je i đeneral Draža Mihailović, i sporazum je sačinjen.
PREBACIVANJE ranjenika, bolesnika i izbeglica preko reke Bosne, počelo je 5. marta. Žalosna povorka “kakvu svet do tada nije video” upućena je na pravac Derventa - Bosanski Brod. Na dugačkom putu do Dugog Sela, pred Zagrebom, kolona se kretala malo seljačkim kolima, više pešice. Gladni, bez lekova, bez bilo kakve pomoći. Narod koji su sretali po selima ih se klonio kao da su gubavci. Svaki kilometer je bio obeležen s ponekim mrtvim. Od oko 8.000 ljudi, žena i dece, gotovo polovina nije stigla u Dugo Selo. Preživeli su smešteni u barake, improvizovane bolnice, bez prava da se kreću bilo kuda. Partizani su ih pronašli odmah po kapitulaciji Nemačke i najveći broj je ubijen tu. Neki su prognani da im “sude narodni sudovi”.
Ostatak, vojnički deo zbega, počeo je da prelazi reku Bosnu, pet dana posle, pošto su bili uvereni da su ranjeni, bolesni i nejač na bezbednom. Krenuli su u Lijevač polje kako bi se dočepali planine Kozare. Do Vrbasa je kolonu pratio Draža Mihailović, koji je na rastanku održao ohrabrujući govor. Sa nešto svojih ljudi đeneral se vratio ka reci Bosni i dalje natrag. Sa vojvodom Đurišićem su put nastavili Dragiša Vasić, pukovnici Zaharije Ostojić, Luka Baletić, Mirko Lalatović, Đuro Popović, potpukovnik Pavle Novaković, vojvoda Petar Baćović i drugi.
Velika podvala Sekulre Drljevića je uskoro izbila na videlo. Jake ustaške snage nadirale su od Banjaluke i Bosanske Gradiške. Partizani su opazili kretanje četnika, pa su se spustili sa Kozare. Otpočela je očajna borba na dva fronta kod Lijevač polja. U trodnevnim borbama izginulo je oko dve stotine četnika, a ranjeno oko tri stotine. Ustaše su zatražile primirje koje je prihvaćeno odmah. Po “sporazumu” zbeg je trebalo da bude smešten u posebni bivak u okolini Stare i Nove Gradiške, i kolona je ponovo krenula, a Đurišić je sa pratnjom ostao na daljim pregovorima sa Drljevićem i ustaškim časnicima. Glavnina zbega još nije bila ni razmeštena u bivaku kada su na Savi primetili lađu koja se kretala uzvodno ka Zagrebu po jakom stražom. Na njoj su bili Pavle Đurišić i oko 300 njegovih oficira i podoficira. Svi su pobijeni u Jasenovcu. Student medicine Rajko Drljević, rođak dr Sekule, koji je učestvovao u pregovorima, kada je video prevaru, ubio se.
- BILI smo negde oko Okučana, kada smo saznali za pogibiju Đurišića i njegovog komandnog kadra - seća se Vlado Niklanović najtežih dana u svom životu. - Bio je to definitivan početak kraja velikog crnogorskog zbega. LJudi su bili obezglavljeni, prepušteni sami sebi. U Okučanim jeziva slika: ustaše su sve bile spalile, pobile Srbe. Leševi na sve strane. Bio je, sećam se, 6. maj kada smo krenuli, iako iznureni potpuno, usiljenim maršom. Cilj je bio da se što pre dokopamo Slovenije, jer nas je bilo sve manje.
Usput, povlačeći se prema Zidanom mostu, u zbegu su saznali da se Dragiša Vasić sa većom grupom, uglavnom starijih četnika, predao partizanima. Sprovedeni su u Banjaluku, u logor, gde su odmah svi streljani.
Prema Zidanom mostu su se povlačili poraženi Nemci i ustaše, videvši da je rat izgubljen. Jednoj grupi četnika pokušali su da se nametnu kao komandanti dr Sekula Drljević i Boško Agram, poznati crnogorski separatista, kojeg su upravo četnici likvidirali kod Zidanog mosta. Ista sudbina zadesila je i dr Sekulu Drljevića i njegovu suprugu kod Celovca u Austriji.
Rat je bio završen. No, ne i za one koji su preživeli golgotu Bosne i Hrvatske, na svom odstupničkom putu ka jugoslovenskoj granici i tako očekivanom susretu sa saveznicima, Englezima, do kojeg nikada i neće doći. U stvari Englezi nikada i nisu očekivali taj susret. Vinston Čerčil je ranije još podržao borbu jugoslovenskih partizana, baš kao i kralj Petar Drugi Karađorević, koji se sa izbegličkom vladom nalazio u Londonu.

(NASTAVLJA SE)