Preživeo pakao Pohorja

Piše: Savo Gregović
DESETKOVANI zbeg, posle petomosečnog krvavog puta preko Crne Gore, Bosne i Hrvatske, našao se početkom maja na tlu Slovenije. Umesto dugo sanjanog susreta sa Englezima, ubrzo će stati pred partizanske streljačke strojeve. Biće im presuđeno po kratkom postupku, bez prava da kažu ko su, šta su radili tokom rata, gde su krenuli, kakva je njihova krivica. Enlezi, kojima su hitali u susret izručili su partizanima desetine i desetine hiljada ustaša, belogardejaca, četnika, dobrovoljaca, antikomunista civila. Mnogima koji su likvidirani ni imena nisu popisana, tako da će neke grobnice biti teško markirati i reći ko u njima počiva. Bilo je i jama u koje su bacani ustaše i četnici, vojnici i civili, žene i starci, zajedno.
Borivoje M. Karapandžić u svojoj knjizi “Jugoslovensko krvavo proleće 1945.” kaže da se glavnina četnika Crne Gore, Boke i Sandžaka povukla sa hrvatskim domobranskim snagama, koje su pod borbom stigle u Pliberk i zauzele celu Pliberšku dolinu. Tu je, navodi Karapandžić, bilo oko 200.000 Hrvata, ali i četnička glavnina koju su predvodili zamenik poginulog vojvode Pavla Đurišića major Vaso Vukčević, član Nacionalnog komiteta Risto Jojić i dr Nikola Jorgović, advokat sa Cetinja.
Četnici, nastojeći da što pre ostvare kontakt sa saveznicima, napisali su pismo, mastilom i ćirilicom, na kockastom trgovačkom papiru, adresovano na savezničkog komandanta u Koruškoj. U njemu je pisalo:
“Jugoslovenska vojska u otadžbibni, iz Crne Gore, Boke i Starog Rasa, obraća se savezničkom komandantu sa molbom da nas prihvati i pruži politički azil do našeg ponovnog povratka u otadžbinu. Nama se u borbi protiv okupatora nametnula i borba protiv komunista. Jedva čekamo da dođe dan kada ćemo zajedno sa našim saveznicima nastaviti borbu protiv komunističkih bandi. ”
PISMO, koje je donela mlada devojka, obraćajući se na francuskom jeziku, završilo je u rukama Milana Baste, komesara 51. vojvođanske divizije. Basta u svojoj knjizi “Agonija i slom NDH” piše kako je potom posetio četnički štab i kako mu je Risto Jojić saopštio, pošto je video da od Enleza nema ni traga: “Mi smo konačno izgubili rat. Rat su dobili naši protivnici i nama ne preostaje ništa drugo nego da se predamo novoj jugoslovenskoj armiji”.
To se upravo i dogodilo. Kako u svojoj knjizi navodi Karapandžić, Bastini partizani su zarobljene četnike proterali direktno ka Mariboru.
U svojoj knjizi “Rasute kosti” Mihailo P. Minić, kaže da su zarobljene četnike partizani 18. maja doveli u logor u Maribor. Tu su popisani po srezovima, pored Crnogoraca i Sandžaklija tu je bila i veća grupa četnika iz Srbije. Sutradan je zarobljenicima rečeno da će biti prebačeni u kasarnu “Kralj Petar”, koja je bila nedaleko od logora, gde će im biti komotnije. Rečeno im je da će posebna komisija izdvojiti sve ljude od 25 do 40 godina starosti i zadržati ih na obnovi porušenih saobraćajnica. Oni koji imaju više od 40 godina ići će kućama. Tito je, kazao im je tada partizanski oficir, dao opštu amnestiju i nikome neće faliti ni dlaka s glave.
- Posle odlaska ove partizanske komisije iz logora, piše Karapandžić, počeli su stizati kamioni zatvoreni ciradama, koji su danonoćno odvodili narod. Ali ne u kasarnu “Kralj Petar” nego na - strelišta. Rafali smrti danima su odjekivale po šumama oko Pohorja.
MIHAILO P. Minić uspeo je da pobegne sa strelišta, gazeći preko gomile već pobijenih drugova. Pucali su za njim, ali on je izmakao.
- Pršte zrna, rafali kidaju grane jelovog šiblja ispred mene. Probijam se bos. Kada sam bio udaljen na oko 1.500 metara od strelišta, popeo sam se na jednu bukvu i tu ostao od 11 časova pre podne do 4 posle podne. Za to vreme pucnjava nije prestajala. Vika nesrećnih ljudi bila je užasna - piše Minić, koji se dokopao Austrije gde je pao u ruke Engezima.
Hiljade ljudi iz Crne Gore, Hercegovine, Sandžaka i Srbije, ostalo je zauvek u šumama oko Pohorja. Po nekim računicama koje su, ipak, neprecizne, Bastini partizani su zarobili između 8.000 i 10.000 četnika. Najveći deo je likvidiran.
Druga velika grupacija četnika, ali i civila, među kojima su bili i sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske, intelektualci antikomunisti, deca, žene, našli su se oko Zidanog Mosta.
- Sećam se dobro, bio je 9. maj kada smo se našli kod Zidanog Mosta, priča nam Vlado Niklanović, koji je uspeo sa trojicom braće da preživi pakao Bosne i Hrvatske. - Odlučeno je da ne idemo prema austrijskoj granici, iako je tako prvobitno određeno, jer je postojao strah od Nemaca koji su tamo bili. I pala je odluka da krenemo drugim putem, kako bi se našli sa Englezima. Jedna ogromna grupa naših, u kojoj je bilo više od 1.000 ljudi, popela se na teretni voz. Puni svi vagoni, ljudi po krovovima. Stigli smo do Celja, a onda smo odlučili da krenemo zapadno. Putovali smo tri dana do Kamnika. Usput su oni koji su bili naoružani bacili puške. Niko nas nije dirao, meštani Slovenci su bili korektni. Na oko kilometer od Kamnika rasporedili smo se po okolnoj šumi, brežuljcima, bilo je tu i nekoliko poljica. Spavali smo pod šatorima, neki i pod vredrim nebom. Već je bilo lepše vreme.

(NASTAVLJA SE)