Zločin bez kazne

Piše: Savo Gregović
U ŠUMAMA oko Kamnika, gomilali su se vojnici, sveštenici, civili iz crnogorsko-bokeljsko-sandžačkog zbega. Prema procenama braće Vlada i Dušana Niklanovića, koji su se tu našli sa još dvojicom svoje braće Mitrom i Tomom, tu je bilo oko 3.000 izbeglih. Zajedno sa ostalim sveštenicima iz Crne Gore bili su i dr Luka Vukmanović, brat revolucionara Tempa i njegov 14-godišnji sin Čedo. Logorovanje je potrajalo koji dan, slovenački partizani su bili korektni prema izbeglima, takođe i meštani. Odlazili su po hranu u okolna sela.
- Dok smo tu boravili stigla je obavest da je Tito abolirao sve i da oni koji nisu okrvavili ruke uskoro kreću kućama - priča danas dr Čedo Vukmanović. - A takvih je bilo najviše.
Između 14. i 15. maja u Kamnik su stigli crnogorski partizani, koji su očigledno pozvani da “srede stvari sa izbeglim zemljacima”. Bili su to vojnici Pete proleterske, Sedme omladinske i Devete udarne. Svi iz sastava Treće divizije kojom je komandovao Savo Burić.
- Napravili su zid oko nas, od vojnika naravno, ni ptica nije mogla proći - seća se Čedo Vukmanović. - Svi smo se već bili predali, jer je bilo izvesno da od susreta sa Engezima nema ništa. Izvršili su popis, svako je kazao ime, dan, godinu i mesto rođenja.
A ONDA je počela prozivka. U prvoj grupi je bilo oko 70, mahom sveštenici. Među njima je bio i dr Luka Vukmanović. Vezali su ih žicom i odveli. Marko Đurović, iz Trećeg bataljona Pete proleterske, naredio je svom kuriru da u štab dovede Čeda Vukmanovića. Pošto je čuo rafale, Čedo je znao da mu je otac likvidiran. Kada su tražili dobrovoljce da “sahrane one” on se javio, kako bi maker zapamtio grob očev. No, nisu mu dali.
- Dugo se u javnosti špekulisalo da je moj stric Tempo, kada su ga navodno pitali šta da rade s Lukom, rekao “što i sa ostalima” - veli dr Čedo Vukmanović. - Tempo nije ni znao gde je Luka, tek je posle saznao šta se događalo tih dana.
Na spisku među prvima koji su likvidirani su imena 68 sveštenika iz Crne Gore. Među njima nije bio mitropolit Joanikije Lipovac, koji je prošao krvavi put preko Crne Gore, Bosne i Hrvatske do Slovenije. On je, međutim, izdvojen i deportovan za Beograd, na saslušanje. Posle toga je sproveden prvo u Mladenovac, onda u Aranđelovac.
Kako navodi u svojoj knjizi “Zločin bez kazne” Dragan Barjaktarević na njegovoj likvidaciji je posebno insistirao Peko Dapčević. Kao izvršitelji i egzekutori pominju se u istoj knjizi Vladimir Rolović i Vasilije - Cile Kovačević. Detalji su ipak nepoznati. Zna se samo da je mitropolit crnogorsko-primorski ubijen sredinom maja 1945, u jednom potoku pod Bukuljom, kod Aranđelovca, a grob mu se ni dan danas ne zna. Barjaktarević navodi da su Dapčević i Rolović u Cetinjski manastir doneli oštećenu panagiju mitropolita Joanikija. Ovaj autor navodi da je tokom rata crnogorski mitropolit spasao od Italijana više od 400 glava i da mu je jedini greh bio taj što je bio ogorčeni antikomunista.
Na strelištu kod Kamnika našla su se i četvorica braće Niklanović iz Paštrovića.
- BILO je izgleda odlučeno da se ne ubijaju oni koji su imali manje od 20 godina. Prozvali su Mitra, Toma i mene. Ja sam imao 21, oni su bili stariji. Samo je Dušan imao manje od 20. Bio sam se pomirio da ginemo sva trojica. U jednom trenutku mi je brat Tomo naredio: Vlado idi kod Dušana, on je mali, izgubiće se. Pošao sam mahinalno, ne razmišljajući. Začudo nisu me vratili i tako sam ostao živ. Grupu u kojoj je bilo tek stotinjak nas “ispod godina” odveli su na jedan brežuljak, gde smo čuli rafale.
Ubijena su moja braća, i mnogi drugi, koji su bili krivi samo zato što nisu voleli komunizam. Bez ikakve provere, bez suđenja. Među egzekutorima sam video i svoje Paštroviće sa visokim partizanskim činovima. Bio je tu i jedan rođak našeg ujaka. Ni prstom nije mrdnuo. Brat Dušan i ja smo i danas uvereni da je on jedan od sukrivaca za masakr - seća se Vlado Niklanović.
Preživeli, gotovo golobradi momčići, raspoređeni su u partizanske jedinice. Vlado i Dušan su neko vreme boravili na području Hrvatske. Iako je rat bio završen. A onda su stigli do svojih kuća. Kao i drugi, iz ostalih grupa, koji su bili mlađi od 20 godina. Nevelik broj. Vlado je neko vreme radio u Budvi, a onda je šezdesetih godina krenuo za Ameriku u kojoj će provesti pune 34 godine. Vratio se 2000. Dušan je u Budvi formirao porodicu. Obojica su sve ove godine imali golemu želju da pronađu grob svoje braće. I grobove ostalih s kojima su prošli pakao Bosne i Hrvatske. I upravo zahvaljujućI dobrim delom i njima dvojici šira javnost će saznati za 16 već obeleženih masovnih grobnica u Kamničkoj dolini.
Masovna streljanja na području Kamnika su usledila između 18. i 20. maja. Rafali su se čuli i narednih dana, da bi puške utihnule tek krajem maja. Krvavo jugoslovensko proleće je okončano. Ostale su jame oko Kamnika, Zidanog Mosta, Kočevja, Trbovlja, Klagenfurta, Pohorja i Maribora, reke Soče, Radovoljice, Škofje Loke... Slovenci su uveliko krenuli u njihovu identifikaciju. Potrebna je pomoć iz drugih krajeva, pre svega iz Crne Gore, kako bi svi grobovi bili otkriveni. Obeleženi. Kako bi oni koji su izgubili svoje najbliže mogli da na njihovim grobnicama zapale sveće.

(NASTAVLJA SE)