Od izdajnika do sveca

Piše: Savo Gregović
PUT smrti antikomunista iz Crne Gore, Boke i Sandžaka, skoro šest decenija je bio tabu tema. Šira javnost je opet posredstvom "Novosti" nešto više saznala o "slovenačkom krvavom proleću 1945" tek pre dve godine. Povod za to bila je promocija sabranih dela dr Luke Vukmanovića, u njegovom rodnom selu Utrg u Crmnici, održana avgusta 2002. godine. O stvaralaštvu ovog mudrog čoveka, koji je usmrćen kod Kamnika u 38. godini, sabranom na 1.060 stranica govorili su tom prilikom mitropolit crnogorsko-primorski dr Amfilohije Radović, akademik Vlado Strugar i drugi. Prethodno je Luku srpski patrijarh Pavle, odnosno Sinod SPC, proglasio za sveca i uvrstio u crkveni calendar novomučenika Pravoslavne crkve.
- Sabrana dela mog oca, pored osvetljavanja njegove zanimljive ličnosti, intelektualizma i hrišćanske vernosti, su pomogla da se rasvetle i neke tamnije stranice naše istorije. Pojedinačne, ali i kolektivne sudbine onih koji nisu voleli komunizam. Jednostavno od tada se počelo više pričati o krvavom maju u Sloveniji 1945. - kaže dr Čedo Vukmanović, sin sveštenomučenika Luke.
Luka Vukmanović bio je plodan pisac. Imao je široku sferu interesovanja, pisao naučne i filozofske rasprave, proučavao religiju kod starih Grka, studirao umetnost, građevine, hramove, grobove drevne Grčke, ne sluteći da će njegov grob ostati tajna. Dugo i dugo. Bavio se i pitanjima etike, posebno u našoj narodnoj poeziji.
Teološki fakultet je završio u Beogradu i doktorirao 1940. godine. Disertacija koja je štampana u prvom tomu njegovih dela nosi naziv “Materijalističko i hrišćansko shvatanje istorije”. Radio je kao sveštenik, profesor Cetinjske bogoslovije, a posle sukoba sa srpskim patrijarhom Gavrilom Dožićem oko “konkordata” (Vukmanović je bio protiv tog sporazuma) izvesno vreme je proveo u Skoplju kao profesor veronauke u tamošnjoj gimnaziji.
- Moj otac je bio ubeđeni antikomunista. Smatrao je, naime, da je komunizam najveća opasnost za pravoslavnu crkvu, pa je javno istupao protiv, govoreći na skupovima, dajući izjave za radio, pišući u novinama. Osećao se Srbinom, srpskim nacionalistom, Jugoslovenom. Nije bio izdajnik, i taj žig mu je kao i mnogima s kojima je bio na tom “putu smrti” nepravedno utisnut. Nikada nije sarađivao s okupatorom, ističe njegov sin.
PO rečima dr Čeda Vukmanovića, uglednog lekara, danas penzionera, koji je i sam prošao bosansko-hrvatsko-slovenačku golgotu, Luka je sa simpatijama gledao na Trinaestojulski ustanak u Crnoj Gori. No, među prvima je javno osudio i žigosao takozvana “leva skretanja” i ubistva ljudi u Crmnici. Zbog toga je odlučio da napusti Crmnicu i vrati se na Cetinje gde je radio sve do novembra 1944, kada će poći na put bez povratka.
Crnogorski raskol, nastao tokom drugog svetskog rata, koji će kulminirati baš na tlu Slovenije, maja 1945, se najbolje i vidi na primeru porodice Nikole Vukmanovića. Jedan njegov sin o kojemu se gotovo sve zna izrastao je u velikog revolucionara, zagovornika antihrišćanske religije, koji će doći u sam vrh vlasti posleratne Jugoslavije, drugi, dr Luka je bio ubeđeni antikomunista. Marija Vukmanović, rođena Pejović, majka Svetozara i Luke, predosetila je zlo, još pre nego se ono dogodilo.
- Šta će biti s tobom ako Lukini pobede - pitala je tokom rata Svetozara.
- Zna se - odgovorio je Tempo.
- A ako vi pobedite, pitala je dalje majka.
- Opet se zna - odgovorio je sin, što je ona dobro razumela i udarajući se šakama u prsa. - Kako god uzmeš, majci je kuku!
- Tempo, koji je posle rata i te kako brinuo o Lukinoj deci, pomogao naše školovanje, dugo je bolovao smrt brata. Žalio je veoma što Luku nije potražio tokom rata. I što je prihvatio mišljenje jednog bliskog rođaka kojeg je sreo u Bariju 1944. godine, koji mu je rekao kada ga je pitao za brata, da je on izdajnik - priča nam Čedo Vukmanović.
SAM Tempo je prema jednom svedočenju koje je zabeležio dr Amfilohije prilikom njihovog susreta na Cetinju 1990. godine rekao:
- Moj brat Luka je bio pametniji od mene. On me je i školovao, pola svoje svešteničke plate je koristio za svoju porodicu, a pola je meni slao za studije. Kada sam diplomirao prava rekao mi je: "Svetozare, sada imaš diplomu, nađi posao i radi". A ja mlad, zanet idejom, nisam ga mnogo slušao.
Da ga je Lukina smrt pogodila, pa i proganjala, govori i podatak da je svom bratu u svojoj knjizi “Moja porodica” posvetio gotovo 200 strana. Dr Čedo, kojega je Tempo i više smatrao mlađim bratom nego sinovcem, i on, stric, dugo su zajedno tragali za istinom o tome ko je naredio likvidaciju antikomunista koji su se u velikom broju našli na teritoriji Slovenije maja pre pedeset i devet godina.
- Tempo je imao dosta prijatelja na važnim mestima i kada je napustio Tita. Dugo smo pričali o slovenačkom pokolju, znao je za prvobitnu amnestiju koju je Tito izrekao, a koja je poreknuta. Onda je došao do nepobitnih podataka - bilo je to veoma kasno, kada je već bio star - da je odluku o likvidaciji bez suđenja, izdao sam vrh KPJ. U LJubljani su se tih dana maja nalazili Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković. Pozvali su Tita i Milovana Đilasa i posle kratkog većanja je doneta odluka da se pobiju oni koji su odstupili, izuzev golobradih dečaka kojima su popunili partizanske redove - otkrio nam je dr Čedo Vukmanović.
(NASTAVLJA SE)