Komande Čejs banke

Piše: Dejvid Rokfeler
KADA sam 3. marta 1969. godine preuzeo funkciju generalnog direktora banke u njoj sam proveo gotovo 23 godine. Suprotno Vintropu Oldriču i DŽeku Mekloju u vreme kad su preuzimali komandu, poznavao sam banku iznutra i bio uključen u većinu oblasti njenog poslovanja. Za razliku od DŽordža Čempiona, jedino nisam imao iskustva u kreditnom poslovanju. Osećao sam da je nedostatak obuke i iskustva za kreditno poslovanje bio razlog što su neki direktori i viši rukovodioci bili skeptični prema mojoj sposobnosti da efikasno i profitabilno upravljam bankom. Znao sam da biti nadređeni ovim ljudima neće biti lako, ali sam bio ubeđen da je moja vizija banke bila ispravna i da sam bio izuzetno kvalifikovan da predvodim ”Čejs” u vreme njene velike promene.
Bio sam ponosan na reputaciju koju je ”Čejs” imala među američkim bankama zbog svog integriteta i kvalitetnog poslovanja. Naši klijenti su bile vodeće korporacije u zemlji, i zahvaljujući kreativnosti i profesionalnosti službenika ”Čejsa”, nijedna druga banka nije uživala veći ugled. Štaviše, ona je bila institucija koja se pokazala kao odgovoran i konstruktivan učesnik u naporima da se izgradi pravičnije društvo. Bio sam rešen da sačuvam sve što je ”Čejs” postigla.
Moj glavni izazov bio je da ojačam banku širenjem njenih kapaciteta po svetu i uvođenjem tehnika modernog upravljanja, čime bi ”Čejs” postala vodeća globalna finansijska institucija.
NA početku mog službovanja, kao predsednik banke imao sam sreću da pronađem izuzetno sposobnog izvršnog pomoćnika DŽozefa Vernera Rida juniora, kojeg mi je preporučio Judžin Blek, direktor u ”Čejsu” i bivši predsednik Svetske banke. DŽozef je bio DŽinov pomoćnik u Svetskoj banci i ostao je s njim kad se ovaj vratio u NJujork. Nekoliko nedelja pre nego što sam preuzeo mesto predsednika, DŽin mi je rekao da će moj uspeh u značajnoj meri zavisiti od pronalaženja sposobnog, ličnog pomoćnika, koji bi mogao da nadgleda mnogobrojna zaduženja moje kancelarije.
DŽozef je bio čovek neobičnog i vedrog duha. Dokazao je da je tačno sve ono što je tvrdio DŽin Blek. Tokom 12 godina koliko sam bio na funkciji predsednika banke, DŽozefovo prijateljstvo, lojalnost i upravljačke sposobnosti bili su presudni i omogućili su mi da uspešno realizujem mnogobrojne zadatke i prevaziđem mnoge teške trenutke.
Na početku službe nedostajali su mi autoritet i samostalnost u obavljanju poslova i ostvarivanju ciljeva. Razlog tome je bio što je DŽordž Čempion odbijao da prepusti dizgine vlasti, kao i moja neodlučnost da potvrdim svoj puni autoritet.
Iako nije više bio službenik banke, DŽordž je ostao direktor i na mesečnim sastancima odbora nastavio je da sumnja u moje odluke i daje izjave koje su delovale kao naredbe. I dalje se ponašao kao da je predsednik. Ne sumnjam da je DŽordž mislio da to čini u najboljoj nameri i nastojanju da ”spasi banku” od mojih donkihotovskih poduhvata, ali su čak i njegovi simpatizeri u odboru priznali da je situacija postala nepodnošljiva. Nakon dve godine njegovih stalnih kritika, ubedio sam odbor da promeni statut banke i spusti starosnu granicu za povlačenje iz odbora na 68 godina. Naravno, to nije bilo slučajno. DŽordž je tada bio u tom dobu. Tokom nekoliko godina nakon toga povremeno bih naleteo na DŽordža, koji je ostao aktivan u poslovnoj zajednici NJujorka i posle nekoliko pića on bi oštro prolio svoja osećanja o tome kako ja uništavam banku.
NA neki način ne mogu da krivim DŽordža zbog njegove gorčine. Naše zajedničko rukovođenje bilo je duboko frustrirajuće za njega. On je posvetio čitavu karijeru ”Čejsu”, instituciji koju je, siguran sam, voleo isto toliko koliko i ja, pa ipak mu nikada nije bilo dozvoljeno da samostalno rukovodi bankom. On je bio iskreno ubeđen da su moje ”radikalne” ideje bile opasne, baš kao što sam ja bio ubeđen da su one od suštinske važnosti za opstanak banke i njen rast. Naše vizije su bile suprotne, tako da stvarni kompromis nije bio moguć, već samo prilagođavanje. Svakako da je ”Čejs” izgubila značajnu prednost, naročito u odnosu na ”Siti banku”, koju nikada u potpunosti nećemo nadoknaditi. Na drugoj strani, da sam 1960. podneo ostavku i prepustio banku DŽordžovim rukama, ”Čejs” se nikada ne bi razvila i postala velika međunarodna banka.
DŽordž je takođe ograničavao moj autoritet direktnim sredstvima. U jesen 1968, šest meseci pre nego što se penzionisao, DŽordž je progurao reorganizaciju višeg nivoa uprave banke kroz formiranje ”izvršne kancelarije predsednika”, koja je počinjala sa radom istog dana kada sam ja preuzimao funkciju. Braneći svoj potez, on je ukazao da su sve vodeće njujorške banke uradile istu stvar, uključujući i banku ”J. P. Morgan”. ”Izvršnu kancelariju” činili smo ja, kao glavni predsednik, Herbert Paterson, predsednik i glavni administrativni službenik i DŽon Plejs i DŽordž Roder, novoimenovani potpredsednici. Tobožnji razlog za promenu je bila efikasnost. Iako sam imao rezervu prema novoj reorganizaciji, branio sam njenu nužnost na pres-konferenciji, na kojoj sam predstavljen kao budući glavni predsednik banke. Novinaru koji mi je postavio pitanje u vezi ”izvršne kancelarije predsednika”, rekao sam:
- Očigledno je da ne samo jedan već ni dvojica ljudi ne mogu efikasno da rešavaju složene probleme banke, koja je velika i složena kao što je ”Čejs”.
(NASTAVLJA SE)