Klevete levice i desnice

Piše: Dejvid Rokfeler
KRENULI smo brzo i efikasno da uspostavljamo direktno prisustvo u mnogim delovima sveta, u industrijskim i finansijskim centrima Evrope koji su se naglo razvijali, zemljama Latinske Amerike koje su se ubrzano modernizovale, zemljama Pacifičkog oboda, zemljama proizvođačima nafte na Bliskom istoku, a kasnije i u bastionima komunističkog sveta, Sovjetskom Savezu i Kini.
Mnogi su videli "Čejs" kao kompaniju za uvoz u oblasti spoljnih odnosa, filantropskoj podršci lokalnoj zajednici i širem društvu i našoj spremnosti da branimo sistem koji smo predstavljali.
Bio sam izuzetno ponosan na ove uspehe i dao sebi specijalni mandat da ojačam poziciju "Čejsa" kao vodeće banke u globalnom bankarstvu, preko otvaranja filijala na novim tržištima širom sveta.
Da bi postala globalni bankarski lider, "Čejs banka" je morala da se suoči s realnošću da je veliki deo sveta bio pod dominacijom vlada koje su se fundamentalno suprotstavljale demokratskim principima i delovanju slobodnog tržišta. Ako je "Čejs" trebalo da se proširi u međunarodnim okvirima, onda se nametala praktična potreba da posluje s režimima koji su u svojoj orijentaciji i politici bili autokratski, totalitarni i antikapitalistički.
IAKO nisam gajio nikakve simpatije prema ovim režimima, verovao sam da banka treba da posluje s njima. Tokom čitave moje karijere u "Čejsu" nikada se nisam ustručavao da se sretnem s liderima najmilitantnijih i najtvrdokornijih ideoloških neprijatelja moje zemlje, kao i s vladarima čiji sam despotski i diktatorski stil lično prezirao, od Harija Bumedijana iz Alžira, Mobutu Sese Sekoa iz Zaira, preko generala Avgusta Pinočea iz Čilea, do Sadama Huseina iz Iraka. Sreo sam se sa svima njima.
Razgovarao sam prilično opširno s maršalom Titom iz Jugoslavije, predsednikom Nikolajem Čaušeskuom iz Rumunije, generalom Vojčekom Jaruzelskim iz Poljske i generalom Alfredom Streserom iz Paragvaja. Sedeo sam zbog opširnih razgovora sa svim savremenim liderima rasističke Južne Afrike. Hernikom Fervordom, B. J. Forsterom, P. Dablju Botom, a kasnije s najprosvećenijim F. Dabiju de Klerkom. Istrajao sam na dugim sastancima s Ču Enlajem i drugim visokim članovima kineske komunističke hijerarhije, dok je besnela Kulturna revoucija. Debatovao sam praktično sa svakim liderom Sovjetskog Saveza, od Nikite Hruščova, do Mihaila Gorbačova, a sastao sam se, čak, i s Fidelom Kastrom za vreme njegove posete NJujorku 1996. godine.
Kritički nastrojeni levičari i desničari su me klevetali zbog toga. U stvari, moja pozicija nije bila posebno popularna, niti baš najbolje shvaćena. Moji kritičari tvrde da se "Dejvid Rokfeler nikad nije sastao s diktatorom koji mu se nije dopadao". Ali, nikada tokom više od četiri decenije susreta sa stranim liderima, kada se nisam slagao s njima, nisam popustio njihovim gledištima. Naprotiv, koristio sam ove sastanke da s poštovanjem, ali odlučno, ukažem na mane u njihovim državnim sistemima i da odbranim prednosti sistema u mojoj državi. Koristio sam ovakve prilike jer sam verovao da će, čak, i najtvrdokorniji autoritarni sistemi na kraju pokleknuti pred superiornim vrednostima našeg sistema.
MOJI kontakti sa Sovjetima počeli su 1962. godine kad sam pozvan da prisustvujem konferenciji američko-sovjetskih građana. Dartmautska konferencija, kako se nazvala serija sastanaka koje je pokrenuo Norman Kazens, izdavač "Saterdej rivjua", bila je jedan od nekoliko hladnoratovskih pokušaja da se poboljšaju odnosi između dve supersile kroz sastanke i dijalog licem u lice. Vrednost ovih sastanaka dokazana je već na prvom kojem sam prisustvovao u Endoveru u Masačusetsu, krajem oktobra 1962. godine.
Usred kubanske raketne krize, učesnici su nastavili zasedanja, čak i kada su se naše dve nacije suočile sa zastrašujućom nuklearnom konfrontacijom bez presedana. Obe strane videle su da je kucnuo čas da napravimo korak nazad od praga atomskog uništenja i da na drugi način iskazujemo svoje rivalstvo.
Naredni "dartmautski sastanak" održan je dva leta kasnije u Lenjingradu. Na tom putovanju smo moja kćerka Neva i ja sreli Nikitu Hruščova, prvog sekretara sovjetske Komunističke partije. Ideja za sastanak potekla je, u stvari, od U Tanta, generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji mi je pomenuo na prijemu za više funkcionere UN u Pokantiku. Kad sam mu rekao da planiram da putujem u Lenjingrad, generalni sekretar je rekao da misli da bi bilo korisno da se najviši sovjetski lideri slikaju s američkim bankarom. Moj sastanak s Hruščovom za vreme puta u Rusiju mogao je da pomogne bar malo da se unaprede odnosi između dve supersile.
U Tant se složio da mu pošalje poruku, ali ništa određeno nisam čuo o sastanku pre nego što sam krajem jula otputovao u Lenjingrad. Dan nakon dolaska "dartmautske delegacije", dobio sam poruku iz Kremlja u kojoj me pozivaju na sastanak narednog dana u Moskvi. Da bismo stigli na vreme, Neva i ja smo putovali noćnim vozom, pod budnim nadzorom agenata KGB, koji su prisustvovali i samoj konferenciji.


(NASTAVLJA SE)