Gost kod Hruščova

Piše: Dejvid Rokfeler

MOSKVA je tih dana bila savršen primer kontrasta. Hruščov je tvrdio da će SSSR prevazići Sjedinjene Države u brutodomaćem proizvodu. Ovu izjavu je dao u gradu koji je potonuo u privrednu stagnaciju zbog decenija zapuštenosti. Elegantne građevine iz carskih vremena stajale su neokrečene i oronule, a poslovni objekti i stambene zgrade, građeni tokom skorašnje staljinističke ere, izgledali su otrcano i neprijatno.
Bilo je malo automobila, a centralne trake širokih glavnih bulevara bile su rezervisane za automobile marke "zil" ruske proizvodnje, koji su jurili punom briznom da odvezu članove Politbiroa na službene zadatke. LJudi su stajali u dugim redovima da bi kupili oskudne količine hrane lošeg kvaliteta, a u robnim kućama police su bile gotovo prazne. Na ovom, prvom putu u srce sovjetske imperije, pitao sam se kakva je privredna snaga zemlje koja je bila predmet Hruščovljevih praznih hvalisanja.
Za sovjetsku propagandnu mašineriju porodica Rokfeler je bila oduvek "kapitalistički neprijatelj broj jedan". Nekoliko godina pre toga, "Pravda" je objavila knjigu o meni i mojoj četvorici braće pod naslovom "U krvi do kolena i preko zgaženih leševa". Članak koji se pojavio u isto vreme u časopisu "NJu tajms", na engleskom jeziku, objašnjavao je da "od svih milijarderskih dinastija koje vladaju svetom, najmoćnija je Rokfelerova".
Teza je bila da smo preko mog profita, koji smo ostvarili na nafti tokom Drugog svetskog rata, počeli da investiramo novac u naoružanje i da smo preuzeli kontrolu nad proizvodnjom atomskog oružja. Činjenica da je "Rokfelerova fondacija" pomogla da se spasu Enriko Fermi, Leo Šilard i Edvard Teler iz kanxi evropskih fašističkih režima tokom tridesetih, poslužila je kao dokaz koji potvrđuje nameru naše porodice da podstiče hladni rat da bi povećala sopstvene profite.
SAMO nekoliko meseci pre mog dolaska u Moskvu, "Izvestija" su u uvodniku izrazile mišljenje da sam kao predsednik Muzeja moderne umetnosti promovisao dekadenciju, da bih zamazao oči stanovništvu. "Pod Rokfelerovim tutorstvom apstraktna umetnost ima određenu političku ulogu, i da odvrati pažnju od stvarnog života u razmišljanju Amerikanaca i da ih zaglupi".
Sreo sam mnoge Ruse tokom godina, koji su bili uvereni da smo moja braća i ja bili tajno udruženje, koje je povlačilo konce iza scene da bi uobličilo američku spoljnu politiku. Sovjeti nisu imali koncepciju kako funkcioniše pluralistička demokratija i verovali su da su izabrani funkcioneri, uključujući i predsednika SAD, bili marionete koje glume uloge što su im nametnule stvarne "sile". U ovom slučaju, to je bila moja porodica. Ne tako retko, sovjetski funkcioneri su me podsećali - "Kažite vašem predsedniku da nam garantuje status najpovlašćenije trgovinske nacije" ili bilo šta drugo što su imali na pameti. Kao da je bilo dovoljno da ja kažem predsedniku, i sve će biti rešeno. Pokušavao sam da objasnim da Sjedinjene Države imaju drugačiju organizaciju vlasti i da ja nemam takvu moć. Bilo je jasno da mi nisu verovali.
U podne 29. jula rasklimatani "fijat" ruske proizvodnje pokupio je Nevu i mene iz hotela i proveo nas kroz visoke, crvene zidove Kremlja sa zupčastim otvorima, do prilično jednostavne sobe s malo nameštaja, u skromnoj zgradi koju je koristio Lenjin. NJegovi naslednici su tamo imali kancelarije, pokušavajući, kako pretpostavljam, da stvore utisak da su se žrtvovali u ime proletarijata.
BILO je planirano da razgovoru prisustvujem samo ja, ali kad nas je Hruščov u predvorju pozdravio, upitao sam da li Neva može da ostane kao stenograf. Mislio sam da će biti važno za mene da imam beleške s razgovora, a za nju iskustvo koje se pamti. Hruščov se ljubazno složio.
Bilo je prisutno samo nas četvoro, Neva, ja, Hruščov i njegov izvrsni prevodilac Viktor Sihodrev, rođen u Bruklinu, koji je prevodio sovjetskim liderima. Sedeli smo na tvrdim drvenim stolicama s uspravnim naslonima oko velikog lakovanog stola od hrastovine, Hruščov s jedne strane, a Neva i ja prekoputa njega. Sihordev je sedeo na kraju stola, između nas. Bilo je malo ukrasa u sobi, osim portreta Lenjina koji je dominirao sobom. Jednom ili dvaput za vreme razgovora pogledao sam u portret da bih otkrio kako me Lenjin gleda s neodobravanjem.
Iako je bilo određenog popuštanja unutrašnje represije u Sovjetskom Savezu pod Hruščovim (promena koja je dobrodošla nakon Staljinove neverovatne brutalnosti), njega je i dalje pratio imix grubog nasilnika koji je skinuo cipelu u zgradi UN da bi njom lupao po stolu, jer je hteo da prekine britanskog premijera Harodla Makmilana kada je osudio sovjetske akcije. Pitao sam se kako će se Hruščov ponašati na našem sastanku, koji je imao simbolično značenje. "Princ kapitalizma", kako su me neki etiketirali, susreće se s modernim "carom svih Rusa". Počeo sam s nekoliko šala i ponudio mu na poklon dva bakropisa Granta Vuda, misleći da su dovoljno američki, a istovremeno dovoljno bliski sovjetskom ukusu, i da ih neće shvatiti kao uvredu. Nije bilo telefonskih poziva ni prekidanja tokom našeg sastanka, koji je trajao više od dva sata.

(Nastavlja se)