Srdžba druga sekretara

HRUŠČOV mi je, gotovo trenutno, uputio izazov. Tvrdio je da je Nelson u studiji Fonda braće Rokfeler “Amerika sredinom veka”, pozvao na masovno ulaganje u američku odbranu, da bi se suprotstavili sve većoj sovjetskoj vojnoj pretnji. - Verujem - rekao je Hruščov, - da je vaš brat izabran, da bi se njegova politika malo razlikovala, ako i malo, od sadašnje koju vodi predsednik DŽonson.
Pokušavajući da budem diplomata, govorio sam o važnosti kontakata na visokom nivou i rekao da se nadam da će on i predsednik DŽonson biti u stanju da uspostave bliske odnose. Zaključak je bio pogrešan, jer se Hruščov ljutito požalio zbog američkog mešanja u sovjetske unutrašnje poslove. Otkrio sam da su Rusi bili iznenađujuće osetljivi na američke kritike njihovog režima.
Posle toga, naš ragovor je krenuo ozbiljnim tokom. Prema Nevinim beleškama koje je panično hvatala kraj mene, u razgovoru je Hruščov izneo svoja razmišljanja o vremenu najtežih američko-sovjetskih odnosa, a takođe i o vremenu koje je bilo presudno u njegovoj karijeri. Jedva dva meseca kasnije, sredinom oktobra 1964. Hruščov je bio smenjen. Slede uglavnom doslovni citati razgovora. Neke delove sam parafrazirao i u zagradama dodao lične komentare.
N. H.: - U pogledu unutrašnjih stvari (odnosi se na “zemlje trećeg sveta”), mi smatramo da njih moraju da rešavaju ljudi tih zemalja. Mi održavamo dobre odnose sa svakom državom onakvom kakva jeste i poštujemo unutrašnji poredak svake zemlje. To je jedina razumna osnova za miroljubive pregovore.
D. R.: To je jedna od oblasti u kojoj ima razloga za zabrinutost. U nekim slučajevima koji su se nedavno dogodili, posebno u Latinskoj Americi, imamo utisak da koristite lokalne komunističke partije, da dovedu na vlast vlade koje nisu naklonjene interesima Sjedinjenih Država. Stoga mi je veoma drago da čujem da to nije vaša politika.
N. H.: NJet. Revolucija se može podstaći samo nečijom voljom. Stanovnici jedne zemlje moraju sami da je ostvare. Kada se revolucija dogodila u Rusiji, Lenjin nije čak ni bio u zemlji. Revolucija se dogodila jer su je naši ljudi sami ostvarili. Gladne žene su izašle na ulice Lenjingrada i vlada je pala. To je slučaj i sa drugim zemljama. Upravo su ljudi ti koji izazivaju revoluciju, nju ne može izvesti druga država ili partija. Primer su Južna Koreja i Južni Vijetnam. U Južnom Vijetnamu postoji ogroman razdor, dok je u Koreji situacija relativno mirna. Zar to ne znači da revolucionari ne zavise od nečije volje. Oni zavise od zrelosti uslova. Mi verujemo da će se revolucije dogoditi u svim zemljama, čak i u Sjedinjenim Državama. Kada? - to niko u ovom trenutku ne može da kaže, ali kada se to zaista dogodi, to će uraditi narod vaše zemlje. U međuvremenu, želimo mir, dobre odnose i dobre poslovne kontakte sa SAD.
Kada je revolucija trijumfovala na Kubi, Kastro nije čak ni bio član Komunističke partije. Čak, ni posle pobede, on nije priznao ovu zemlju godinu ili godinu i po. Ali, revolucija se i dalje razvila, a rezultat je sadašnja vlada u toj zemlji. Mi smo priznali da je revolucija ispunila samu sebe. Mi priznajemo pravo svakog naroda da uspostavi sistem po svom izboru u sopstvenoj zemlji, bez mešanja u unutrašnje poslove. Takvo mešanje može samo da izazove haos.
D. R.: Ja bih iz istorijskih primera koje ste naveli izvukao zaključke koji su drugačiji od vaših. U Južnom Vijetnamu je danas haos zato što je Vijetkong dobio značajnu pomoć iz Severnog Vijetnama i Kine. Sve što SAD nastoje da postignu tamo, jeste da zaustave agresivne politike Severnog Vijetnama i Narodne Republike Kine, čije su nastojanja da preuzmu Južni Vijetnam štetna po naše vitalne interese. Sjedinjene Države bi pozdravile mogućnost da se povuku iz Vijetnama ukoliko bi ova država bila neutralna. Možda se ovo može postići preko UN, ali je trenutna situacija takva da ne vidim kako se neutralna nezavisnost može postići bez naše pomoći.
(U tom trenutku Hruščov je uzeo pritiskač za papir i počeo da lupka po stolu.)
U južnoj Aziji interesi naših dveju zemalja su jednaki. Teško mogu da zamislim da je u interesu Sovjetskog Saveza da vidi Kinu kako osvaja čitavu Aziju, ali se plašim da postoji opasnost takve vrste bez vašeg i našeg zajedničkog učešća u stabilizaciji Vijetnama i Laosa, posredstvom Međunarodne komisije koju ste osnovali s predsednikom Kenedijem. Mora postojati saradnja između nas, tako da južna Azija ne postane pretnja čitavom svetu.
N. H.: (Sekretar nastavlja da lupka.) Grešite. Grešite zato što mislite da se Kinezi mešaju u Vijetnam. Kinezi nisu ništa manje zainteresovani za Južnu Koreju, a ipak se tamo ništa od toga ne događa, što pokazuje da sama želja nije dovoljna. Kina je sused obeju zemalja, ali je situacija u njima različita. Takva je kao što vidite objektivna, a ne subjektivna situacija i ne pokušavajte da svaljujete svu krivicu na susede.
D. R.: Ne, uopšte, samo 99 posto! Nema narodnog ustanka u Južnom Vijetnamu, ali je Narodna Republika bila uspešna u slanju velikih količina oružja i izazivanju nevolja. Bojim se da se ne mogu složiti s predsednikom u interpretaciji ovog slučaja.
N. H.: (Očigledno razdražen.) Naši se stavovi suštinski razlikuju. Ako vi kažete da je Kina tamo glavni uzročnik i Sjedinjene Države bi mogle da pošalju oružje u tu zemlju. Ali, Vijetnamci ne žele da prime oružje, jer će im ga gerilci oduzeti. Oružje koje se šalje u zemlju sigurno nije uzrok.
(Hruščov je podigao glas, a lupkanje je postalo jače. Osećao sam da bi verovatno trebalo da promenim temu, ali onda sam pomislio na još jednu stvar koju sam morao da kažem.)
(NASTAVLJA SE)