Kraj crvene dogme

U DECEMBRU 1987. Mihail Gorbačov, energičan i sposoban generalni sekretar Sovjetske komunističke partije, došao je u Vašington na treći samit s predsednikom Ronaldom Reganom, da potpiše Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa sa SAD. Iako je to bio događaj od ogromnog značaja za razoružanje, većina ljudi, uključujući i mene, bila je podjednako zainteresovana za Gorbačovljeve predloge o reformi sovjetske domaće privrede i političkog poretka.
Kroz “perestrojku”, koja bi se slobodno prevela na engleski kao “restrukturisanje”, a “glasnost” kao “otvorenost”, Gorbačov je predložio da se obnovi i revitalizuje sovjetsko društvo, tako što će se garantovati pravna i politička sloboda. U američkom klicanju Gorbačovu i njegovim predlozima zanemarena je činjenica da je on ostao strogo privržen suštinskim elementima centralizovane komunističke privrede. On je možda bio “socijalistički reformista”, ali je i dalje odbacivao “razvijeni kapitalizam” i tržišnu ekonomiju.
Pegi i ja smo bili pozvani na nekoliko službenih ceremonija tokom njegove posete, uključujući i zvaničnu dobrodošlicu Gorbačovu i njegovoj supruzi Raisi u Beloj kući i državnu večeru istog dana. Gorbačov nas je impresionirao svojim šarmom i jednostavnim ponašanjem, tako različitim od krutog i hladnog ponašanja drugih sovjetskih lidera koje sam sretao.
DVA dana kasnije, prisustvovao sam zvaničnom prijemu u sovjetskoj ambasadi. Ambasador Jurij Dobrinjin je pozvao veći broj američkih finansijskih i poslovnih ljudi da se sastanu s Gorbačovim. On je dugo vremena govorio o promenama koje planira da uvede, uključujući slobodniju trgovinu i šire kontakte s kapitalističkim svetom. Nakon toga, bio je spreman da odgovara na pitanja iz publike.
Gorbačov je pokazao na mene i ja sam ponovio pitanje koje sam postavio Kosiginu desetak godina ranije. Rekao sam da sam zadovoljan što čujem da će sovjetska privreda početi da se otvara, ali sam se zapitao kakve će posledice ova politika imati po rublju. Kako može da očekuje da igra glavnu ulogu na međunarodnom tržištu ako njegova valuta nije prihvaćena u komercijalnim transakcijama izvan SSSR. Na drugoj strani, može li rublja da postane međunarodna moneta, a da se ne uklone ograničenja slobode kretanja ljudi i robe preko međunarodnih granica?
Gorbačov je brzo odgovorio: “Proučavamo taj problem i ubrzo ćemo doneti neke važne odluke”. I to je bilo sve što je rekao.
Iako je Gorbačov priznavao teškoće u funkcionisanju cenralno-planske privrede, nikada nije našao uspešno rešenje za nasleđene suprotnosti s kojima su se suočili Sovjeti. Na kraju, uprkos uvođenju važnih političkih reformi, Gorbačov nije uspeo u nastojanju da podupre ekonomski poredak koji je umirao. U roku od nekoliko godina, srušen je s vlasti, a s njim su otišli i poslednji tragovi marksističke ideologije, koja je održavala totalitarni sistem u njegovoj zemlji veći deo 20. veka.
PROMENA u politici postao sam prvi put svestan 14. marta 1979, kad mi je telefonirao Dejvid NJusam, državni podsekretar za političke poslove, i rekao da zove u ime predsednika Kartera. Predsednik je razmotrio situaciju u Iranu, uključujući i pretnju da bi Amerikanci mogli biti uzeti kao taoci ako šah dođe u Sjedinjene Države, i zaključio je da nije više smotreno dozvoliti mu ulazak u zemlju, bar u tom trenutku. NJusam je pitao da li bih odleteo u Maroko i obavestio šaha o ovoj odluci.
NJusamova molba me je izenadila, povrh toga što moji odnosi sa šahom nikad nisu bili tako bliski. Potpuno zatečen, odmah sam odbio. Čovek ne odbija lako molbu predsednika Sjedinjenih Država, ali sam rekao NJusamu da smatram nerazumnim stav da će predsednik ignorisati američku tradiciju i uskratiti politički azil čoveku koji je bio veliki prijatelj naše zemlje. Odbio sam da postanem saučesnik u toj odluci.
Kasnije mi je Henri Kisindžer rekao da je NJusam, najpre, zvao njega i da je i on molbu odbacio, isto tako odlučno kao i ja. Henri je ovu odluku nazvao “nacionalnom sramotom”. Na kraju je ambasador Parker preneo poruku, a takođe je i rekao šahu da je Stejt dipartment posle obimne istrage, našao samo dve zemlje, Južnu Afriku i Paragvaj, koje su spremne da ga prime. Šahu se nije išlo ni u jednu ni u drugu.
Nešto više od nedelju dana posle mog razgovora s Dejvidom NJusamom, primio sam poruku princeze Ašraf, šahove sestre bliznakinje, da želi da razgovara sa mnom.
(NASTAVLJA SE)