Muke zbog šaha

Piše: Dejvid Rokfeler
ODMAH po šahovom (Reza Pahlavi) prispeću u Nasau, učinio sam svoj jedini napor da ubedim predsednika Kartera da šahu dozvoli ulazak u Sjedinjene Države. Šah je bio, kako mi je DŽozef javio, ”duboko povređen Karterovom ličom nelojalnošću”. Pre nešto više od mesec dana zakazao sam s predsednikom sastanak 9. aprila, da bismo razmotrili projekt Zapadnog puta u gradu NJujorku. Odlučio sam da tu priliku iskoristim da bih obavestio predsednika o zabrinutosti koju su mi mnogobrojni inostrani lideri izražavali u skorije vreme zbog našeg postupanja prema šahu. Pripremio sam izvode na jednoj stranici i predao ih predsedniku na kraju sastanka u Ovalnom kabinetu. Moje beleške su glasile:
U proteklih nekoliko meseci imao sam priliku da posetim više od dvadeset zemalja u Aziji, Africi, Evropi i na Bliskom istoku. Mnoge od zemalja koje sam posetio relativno su male i nisu od primarnog značaja za ciljeve SAD, ali su svejedno sklone da se smatraju prijateljima naše zemlje.
Praktično bez izuzetka, šefovi država i ostali vladini lideri koje sam video izrazili su zabrinutost zbog američke spoljne politike, koju doživljavaju kao kolebljivu i mišljenja su da joj nedostaje razumljiv globalni pristup. U tom pogledu, često je aludirano na neujednačenu primenu hvale dostojnih ciljeva povezanih s ljudskim pravima. Kao rezultat događaja u Kini i na Tajvanu i implikacija koje vide za Tajvan i šaha, oni postavljaju pitanje o zavisnosti od prijateljstva Sjedinjenih Država.
SUGERISAO sam da bi bilo korisno da predsednik pozove lidere ovih zemalja u Vašington i ponovo ih uveri da i dalje mogu da računaju na našu podršku. Karter je hladno odbio, nagovestivši da će tu materiju razmotriti sa svojim savetnicima.
Pre nego što sam otišao zatražio sam od predsednika da dozvoli šahu ulazak u zemlju. Rekao sam mu da ako postoje pretnje našoj ambasadi u Teheranu, mi treba da preduzmemo mere predostrožnosti, ali da mi se čini kako velika sila ne treba da se pokori uceni. Predsednika je ovo očigledno uzrujalo, i pošto sam završio, odlučno je okončao sastanak.
Pošto se šah bezbedno smestio u Meksiku, nadao sam se da je potreba za mojim direktnim angažovanjem u njegovo ime okončana. Stoga, dok je Kisindžer nastavio da kritikuje Karterovu administraciju zbog sveukupnog rukovanja iranskom krizom i drugih aspekata njene spoljne politike, a DŽek Mekloj zasipao Sajrusa Vensa pismima u kojima je tražio da se šah primi u Sjedinjene Države, ja nisam uradio ništa više, ni javno ni privatno, da utičem na mišljenje administracije povodom ovog pitanja.
Iako sam razdražio predsednika Kartera pokušajem da ga ubedim da šahu dozvoli ulazak u Sjedinjene Države, on mi to, naizgled, nije uzeo za zlo. Ostao sam u dobrim odnosima s njim i drugim višim članovima administracije - tako dobrim, u stvari, da me je 19. jula predsednik pozvao telefonom da napustim sastanak odbora ”Čejsa”, da bi me zamolio da zamenim Majka Blumendala na mestu ministra finansija. Otišao sam u Vašington narednog dana da razgovaram s njim o tome, ali sam brzo shvatio da su naši pogledi na upravljanje nacionalnim finansijskim poslovima suviše udaljeni da bi se lako premostili. Na mesto ministra predsednik je imenovao Vilijema Milera, predsednika Odbora federalnih rezervi.
Na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije, Miler me je pozvao u predsednikovo ime i pitao da li bih razmislio o tome da ga zamenim kao predsedavajući FEDA! Bila je to ponuda koju sam ozbiljno razmotrio, ali sam je na kraju, takođe, odbio. Bio bih zadužen za sprovođenje drakonske politike kako bih otklonio inflaciju iz privrede i stabilizovao dolar. Kao bogati republikanac, s veoma poznatim imenom, a uz to još i bankar, krajnje bih teško uspeo da se ubedljivo založim za čvrstu monetarnu politiku i da nagovorim skeptični Kongres i ljutitu javnost da je prihvate.
IRANSKA politika predsednika Kartera počela je da se raspliće u leto 1979. Bazarganova vlada držala se na vlasti, ali jedva. NJegovi napori da podigne i ponovo pokrene iransku ekonomiju pokazali su izvestan uspeh, nafta je još jednom potekla do tankera koji su strpljivo čekali kraj ostrva Karg da preuzmu svoj teret. Američke i evropske kompanije, uključujući i ”Čejs”, ponovo su počele da operišu u proleće, čim se nered stvoren šahovim odlaskom i ajatolahovim dolaskom malo stišao. Međutim, ravnoteža političkih snaga bila je nesigurna, a bilo kakav neočekivan događaj, čak i neznatan, mogao je da potkopa i dalje krhku situaciju i stvori novu krizu.
Takav događaj počeo je da se odvija u Kuernavaki, u leto 1979, kad se šah razboleo. DŽozef Rid ga je video početkom avgusta i primetio je da mu je kaiš sata suviše labav oko ruke, ali je to predstavio kao kraljevsku afektaciju. Mesec dana kasnije, DŽozef je otkrio da je šah još više oslabio i bilo je jasno da pati od žutice. DŽozefu je rečeno da šah možda ima malariju.
Krajem septembra, Bob Armao je rekao DŽozefu da se šahovo stanje pogoršalo i zamolio ga da se obrati dr Bendžaminu Kinu iz njujorške bolnice, specijalisti za tropske bolesti. Kin je doleteo u Kuernavaku, pregledao šaha i zaključio da ima opstruktivnu žuticu izazvanu ili oboljenjem žuči ili rakom pankreasa. Želeo je da napravi dalje testove, ali je šah odbio. DŽozef je o razvoju događaja obavestio Dejvida NJusama, rekavši da će možda biti neophodno da šah dođe u Sjedinjene Države zbog medicinskog tretmana. NJusam je odgovorio da bi morali da se prikupe ”ozbiljni medicinski nalazi” pre nego što mu se dozvoli da uđe u zemlju.
(NASTAVLJA SE)