Mit zvani Kenedi

PIŠE: Dejvid ROKFELER

ŠAHOVO stanje se pogoršalo i tri nedelje docnije, 18. oktobra, dr Kin je još jednom pozvan u Meksiko. U to vreme, šah je rekao Kinu da ima limfom i da ga je tim francuskih lekara godinama lečio u tajnosti. Za ovo je znalo samo nekoliko ljudi bliskih šahu, među njima i njegova supruga. Začuđujuće je da niko u SAD ništa nije načuo o šahovoj bolesti. Kin je odmah obavestio zvaničnika Stejd departmenta zaduženog za medicinske slučajeve, da šah pati od malignog limfoma, komplikovanog mogućom unutrašnjom blokadom koja je izazvala žuticu.
Što se tretmana tiče, Kin je rekao da bi vremenski bilo izvodljivo da se sastavi medicinski tim koji bi lečio šaha u Meksiku, ali da bi za njega bilo bolje da dođe u NJujork. Kin je, takođe, pozvao i DŽozefa u NJujork, a ja sam onda dao instrukcije DŽozefu da telefonira NJusamu i obavesti ga da ozbiljnost šahovih medicinskih problema govori u prilog njegovom hitnom prijemu u Sjedinjene Dražve i da ću biti spreman da uredim sve što je potrebno u bolnici u NJujorku.

Predsednik Karter i njegovi savetnici razmotrili su ove činjenice na sastanku 20. oktobra. Kao što je Sajrus Vens napisao u svojim memoarima "Teški izbori": "Neposredno smo se suočili sa odlukom u kojoj smo morali da odvagnemo ljudsku pristojnost i humanost naspram mogućnosti da se naudi našem osoblju u Teheranu". Posle pažljivog razmatranja predsednik Karter je saoštio da će šahu "na humanitarnoj osnovi biti dozvoljeno da dođe u NJujork radi dijagoze i procene.

AMERIČKI otpravnik poslova obavestio je lično premijera Bazargana o šahovom stanju. Iako su nas upozorili da će biti neprijateljskih demonstracija, iranski lideri su smatali da će američka ambasada biti bezbedna. Administracija je, takođe, dobila uveravanja predsednika Lopeza Portilja da će šahu biti dozvoljeno da se vrati u Meksiko posle medicinskog tretmana u Sjedinjenim Državama.

Šah je onda obavešten 22. oktobra da može da produži u Sjedinjene Države. Međutim, američka vlada i dalje nije preuzimala "službenu" odgovornost za šaha. Kad je njegov iznajmljeni avion sleteo u NJujork, rano ujutru 23. oktobra, sačekao ga je samo Bob Armao, koji ga je otpratio do njujorške bolnice, gde mu je DŽozef Rid organizovao prijem pod pseudonimom Dejvid NJusam, što stvarni Dejvid NJusam nije smatrao nimalo zabavnim kad je za to doznao.


Reakcija na šahov dolazak u NJujork bila je prigušena. Nekoliko stotina demonstranata okupilo se na stanici ispred njujorške bolnice i govorilo protiv šaha, ali uglavnom niko na njih nije obraćao pažnju. U Iranu je reakcija bila sasvim drugačija. U roku od nekoliko dana izbile su masovne demonstracije širom zemlje, koje su kulminirale napadom na ambasadu Sjedinjenih Država i zarobljavanjem više od sedamdeset Amerikanaca 4. novembra. Zloslutno je delovalo to što su "studenti" koji su okupirali ambasadu i tvrdili da "prate" imamovu liniju u ime ajatolaha Homeinija, kao cenu za oslobađanje talaca zahtevali da šah bude izručen Iranu kako bi mu se sudilo za zločine.

Ajatolah je imao "događaj" i radikalnija faza iranske revolucije upravo je počinjala.

Sa DŽekom Kenedijem prvi put sam se sreo na prijemu u američkoj ambasadi u Londonu 1938, na provom balu njegove sestre Ketlin. Iako smo istovrememo bili na Harvardu, kretali smo se u sasvim različitim krugovima. Prošlo je skoro dvadeset godina pre nego što smo se ponovo sreli. Dotad je postao senator SAD i vodeći demokratski kandidat za predsednika. Svraćao sam kod njega u Vašington nekoliko puta u vezi s bankarskim pitanjima, a on je jednom posetio Pegi i mene u našem njujorškom domu.

DŽEK je bi ljubazan, uglađen i izuzetno dobro obavešten o mnogim pitanjima. Iako smo se razlikovali u čitavom nizu domaćih političkih gledišta, oko spoljne američke politike uglavnom smo se slagali - naročito u pogledu vojne i ideološke pretnje koju je predstavljao Sovjetski Savez, i potrebe da SAD na međunarodnom planu odigra vodeću ulogu kao protivteža Sovjetima.

Godine 1958, DŽek je izabran u odbor nadglednika Harvarda, u kojem sam ja već bio član. DŽek je, kao i ja, smatrao taj izbor velikom čašću. Bila je to jedna od malobrojnih privatnih organizacija u kojoj je ostao i pošto je bio izabran za predsednika. Iako više nije prisustvovao sastancima nadzornika na Kembridžu, pozvao nas je da održimo jedan sastanak u Vašingtonu i priredio za nas večeru u Beloj kući, ukazavši mi tom prilikom čast da sedim pored njega.

U maju 1962. godine, Pegi i ja prisustvovali smo večeri u Beloj kući priređenoj za Andrea Malroa, poznatog francuskog pisca i ministra kulture. Tokom prijema predsednik me je poveo u stranu da nakratko popričamo o stanju američke privrede. Na kraju me je zamolio da svoje ideje stavim na papir, što sam i učinio. Predsednik mi je, zatim, odgovorio pismom. Iako je bilo očiglednih elemenata razmimoilaženja, složili smo se da bi smanjenje poreza pomoglo usporenoj privredi da se ponovo pokrene. Henri Lus je zatražio da vidi ta pisma i smatrao ih je toliko intigrantnim da ih je u celosti objavio u časopisu "Lajf", jula 1962.

DŽekov mandat je bio tako kratak da on za sobom nije ostavio veliko zakonodavno nasleđe. Ali, njegova ogromna popularnost, rezultat njegovog ličnog šarma, inteligencije i silne hrabrosti, kombinovana su tragičnim okolnostima u kojima je stradao, pretvorili su ga u mitsku figuru.
(Nastavlja se)