Vijetnam - bolna sećanja

Piše: Dejvid Rokfeler
KENEDIJEVA smrt prekinula je sve što je Alijansa za progres obećavala. Iako verujem da je prvobitni naglasak Alijanse bio pogrešno postavljen, mislim da je i u ovome kao i u mnogim drugim pitanjima Kenedi učio na sopstvenim greškama i greškama svojih savetnika. Da je on poživeo, privatni sektor bi igrao veću ulogu u ekonomskom razvoju hemisfere. U stvari, Kenedijeva administracija je naglasak pomerila već krajem 1963. i podsticala je latinoameričke zemlje da modifikuju svoje protekcionističke politike.

Međutim, posle atentata, nova administracija nije u potpunosti shvatila ovu šansu. Uprkos velikim nastojanjima Tomasa Mana, sposobnog pomoćnika sekretara za Latinsku Ameriku, Bela kuća u kojoj je sedeo DŽonson, preokupirana sopstvenim ratom protiv siromaštva u Sjedinjenim Državama i pravim ratom u Vijetnamu, izgubila je interesovanje za Latinsku Ameriku. Alijansa za progres postepeno se utapala u beznačajnost. Prošlo je još dvadeset godina do sledeće šanse da se utiče na politička strujanja u Latinskoj Americi.

VIŠE od četrdeset godina po završetku Drugog svetskog rata verovao sam da je "odbijanje" pretnje koju je predstavljao Sovjetski Savez i suprotstavljanje njegovoj upornoj i nesmanjenoj podršci "ratovima za nacionalno oslobođenje" širom sveta, najvažniji zadatak s kojim su se Sjedinjene Države kao velesila suočile. Odbrana Južnog Vijetnama uklapala se u širu globalnu strategiju zadržavanja. Ako Ho Ši Minovi komunisti, uz podršku Kine i Sovjetskog Saveza, osvoje ceo Vijetnam, tada će biti samo pitanje vremena kad će ostale "domine" - uključujući Indoneziju, Indiju i Filipine - pasti jedna za drugom. Za mene, kao i za većinu ljudi koje sam poznavao i poštovao, to što su jedino Sjedinjene Države imale moć da to spreče, bilo je pitanje sudbine.

Putovanje u Južni Vijetnam u septembru 1966. godine samo me je učvrstilo u uverenju da moramo da učinimo sve kako bismo sprečili trijumf Vijetkonga i Severnovijetnamaca. Otišao sam u Sajgon da otvorim filijalu "Čejsa" koja će pružati usluge sve većem broju američkih vojnika stacioniranih tamo. General Vilijam Č. Vestmorlend, komandant američkih snaga, obavestio nas je o razvoju rata i svojoj strategiji da porazi neprijatelja. Vestmorlend je verovao da Sjedinjene Države imaju kapacitete da pobede u ratu, ukoliko smo spremni da angažujemo dovoljno borbenih trupa i da "ostanemo na kursu".

Vestmorlenda je najviše brinulo da će nas rastući antiratni sentimenti kod kuće sprečiti da vodimo rat do kraja. Naročito ga je uznemiravao uredniči stav "NJujork tajmsa" koji je, po njegovom mišljenju, potkopavao ono što radimo i način na koji to činimo. I ja sam, takođe bio zabrinut ovim uvodnicima koje je pisao DŽon Oks, šef uredničkog odbora "Tajmsa", kojeg sam upoznao dok smo bili stacionirani u Kemp Ričiju za vreme Drugog svetskog rata. Stupio sam u kontakt s DŽonom kad sam se vratio u NJujork i predložio mu da otputuje u Vijetnam i sastane se s Vestmorlendom. DŽon je zaista otišao u Sajgon, ali je bio toliko uveren da moramo što je pre moguće da pregovaramo s Ho Ši Minom o rešenju i izvlačenju otuda, da ništa što mu je Vestmorlend rekao nije moglo da poremeti njegove čvrste ukorenjene poglede. Moj pogled veoma se razlikovao. Uznemiravao me je broj mladih Amerikanaca, uključujući i moju decu, koji su izgubili osećaj patriotizma i ponosa na svoju zemlju, i žalostio me je cinizam i nepoverenje koje su mnogi gajili prema vladi i njenim akcijama.

NAKON ofanzive, tek početkom 1968, postalo je, međutim, jasno da Vestmorlendova strategija masovne vojne intervencije nije bila delotvorna, dok je kod kuće razočaranje ratom dostiglo vrhunac grozničavosti. Shvatio sam onda da nemamo izbora osim da pregovaramo o povlačenju pod najprihvatljivijim mogućim uslovima. Našem nacionalnom tkivu i kohezivnosti već je bila naneta prevelika šteta da bi sukob mogao duže da se održi. Gledam unazad na Vijetnam, kao što i drugi čine, kao na užasnu tragediju za našu zemlju.

Ipak, naša intervencija u Vijetnamu jeste obezbedila vreme ostalom delu regiona da se stabilizuje i da počne tranziciju ka demokratskoj i tržišno orijentisanoj privredi. Razgovor krajem 1998. godine s Li Kuan Juom, bivšim premijerom Singapura, potvrdio je ovaj pogled. Rekao mi je:
- Amerika je izgubila Vijetnamski rat u Sjedinjenim Državama, a ne u Vijetnamu.
Li je bio ubeđen da bi cela jugoistočna Azija pala pod kinesku komunističku dominaciju da mi nismo intervenisali u Južnom Vijetnamu. Sumnjam da nema mnogo Amerikanaca koji ovaj rezultat vide kao utehu za štetu pričinjenu našoj zemlji.