Želja za porodom

Jalta, 2. novembar 1901

ZDRAV sam, ali juče i prekjuče, zapravo, otkako sam došao ovamo, nije mi bilo dobro, tako da sam juče morao da popijem ricinusovo ulje. Veoma se radujem što si ti zdravo i veselo, dušo moja, lakše mi je u duši. I strašno bih voleo da rodiš jednog malog polunemca koji bi te zabavljao i ispunjavao ti život. Potrebno ti je to, duško moj! Šta ti misliš?

Živim kao monah i samo tebe sanjam. Mada četrdesetogodišnjaku ne priliči da izjavljuje ljubav, ipak ne mogu da se uzdržim, pseto moje, a da ti još jednom ne kažem da te volim duboko i nežno.

Moskva, 3. novembar 1901.

Šaljem ti puno poljubaca za pismo, za divno, ljubavno pismo, duško moj voljeni! Radujem se što si dobro stigao, živi lepo, ne tuguj, ne budi sumoran, ne zaboravi da imaš mene. Ovde mi je dosadno i bojim se da ću se povući u sebe i postati hladna. Ništa me ne interesuje. Dođe mi da ostavim sve (osim tebe), pa da nešto učim, da se nečem potpuno predam. Ne volim da stagniram. I u pozorištu mi je dosadno pošto nema posla, tj. nema za mene.

Možda krivo i plitko sudim. Možda. Osećam da kao glumica imam puno nedostataka, volela bih da preradim stare uloge. Ne verujem mnogo u sebe. Trenutno sam u takvom stanju da mi se čini da nisam dobra glumica, da sve igram loše, nevešto, i da samo izigravam pravu glumicu.

Ti si već nezadovoljan što filozofiram?

Jalta, 6. novembar 1901.

RADOSTI moja, juče sam bio kod Tolstoja. Zatekao sam ga u postelji. Malo se povredio pa sad leži. Zdravlje mu je bolje nego što je bilo, ali to su samo topli dani nežnog oktobra, a zima je uprkos svemu, blizu, blizu. Videlo se da se obradovao mom dolasku. Ne znam zašto, meni je ovog puta bilo posebno drago što ga vidim. Izgleda prijatno, dobro, mada starački - tačnije starkeljasto, sluša sa zadovoljstvom i priča rado. Krim mu se još dopada.

Piši, ženo moja, piši, ovde mi je dosadno, dosadno, i osećam se kao da sam oženjen već dvadeset godina i da smo se prvi put rastali. U januaru ću sigurno doći. Umotaću se toplije i doći, a u Moskvi ću sedeti u sobi.
Ostaj zdravo, Nemice moja dobra, divna, pitoma moja. Neobično te volim i cenim.

Moskva, 6. novembar 1901.

Antone, rođeni moj, maločas sam stajala pred tvojim portretom i dugo ga posmatrala, zatim sam sela da ti pišem i briznula u plač. Volela bih da sam pored tebe, prebacujem sebi što nisam napustila scenu. Ni sama ne shvatam šta se to u meni dešava i to me nervira. Nejasna sam sama sebi. Teško mi je kad pomislim da si ti tamo sam, da tuguješ, da se dosađuješ, dok se ja ovde bavim nekim efemernim stvarima, umesto da se potpuno prepustim svojim osećanjima. Šta me spračava?! A kako bih volela, Antone, da imam jednog malog polunemčića!


KRIVICA
KAKO nam puno pruža život, a kako mi prolazimo kraj svega! Najstrašnije mi je kad shvatim da sam kao čovek potpuno beznačajna. To je užasno. Volela bih da se pripijem uz tebe, da mi bude toplo, da me voliš. Isplakala bih se na tvojim grudima, to bi bile slatke suze. Mili moj, volim te i voleću te uvek. Ne mogu da ti kažem sve što mi je na srcu.

Spavaj mirno, dragi moj. Ne osuđuj me zbog toga što smo rastavljeni - mojom krivicom.