Apsurdni muž

Priprema: Zoran Božović

Jalta, 4. decembar 1901.
ZDRAVO, supružnice moja, dušo! Moja pisma ti se ne dopadaju, ja to znam i cenim tvoj ukus. Šta mogu, mila, kad sam sve vreme bio loše volje! Oprosti mi, ne ljuti se na svog apsurdnog muža.
Juče sam bio neraspoložen zbog tvog pisma: javila si da ne dolaziš za Božić. Ne znam šta da radim sa sobom. Jedni doktori kažu da mogu u Moskvu, drugi vele da to ne dolazi u obzir, a da ostanem ovde - ne mogu. Ne mogu, pa ne mogu!
Danas idem u Oleize do Gorkog. Možda ću posetiti i Tolstoja.
Moskva, 4. decembar 1901.
Jesu li još koji put bio kod Tolstoja? Zašto malo podrobnije ne opišeš kako je protekao vaš susret? Znam samo da si bio tamo. To mi je malo, mada sam se već navikla na tvoja lakonska pisma. Uskoro ćeš mi, po svoj prilici, pisati na dopisnici, a zatim samo dve reči: Živ sam, ili nešto u tom stilu. Bolje me izgrdi, kaži da si nezadovoljan svojim životom, da ja treba da živim s tobom, inače, kog će ti vraga takva apsurdna žena?! Ja ću se složiti s tobom. Svakako, postupila sam lakomisleno. Nadala sam se da će ti zdravstveno stanje dozvoliti da makar deo zime provedeš u Moskvi, ali ništa od toga, Antone moj! Kaži mi šta da radim. Ako ostanem bez ikakvog posla, brzo ću ti dojaditi. Hodaću iz ugla u ugao i stalno zanovetati. Ja sam se potpuno odvikla od dokonog života i nisam više tako mlada da bih za sekund upropastila ono što sam teškom mukom postigla.
Jalta, 11. decembra 1901.
MILA moja, dobra, dušo, glumice, ne ljuti se! Danas mi je mnogo lakše. Krv sam iskašljavao samo jutros, i to vrlo malo, pa ipak moram da ležim, ništa ne jedem i nerviram se, pošto ne mogu da radim. Daće Bog, sve će se dobro završiti.
Za praznik te ne očekujem, a i ne treba da dolaziš ovamo, duško moj. Radi svoj posao, biće dana i za zajednički život.
Moskva, 14. decembra 1901.
Mili, dragi moj - bio si bolestan, a ja nisam bila kraj tebe! Srce mi se kidalo kad sam danas pročitala tvoje kratko pismo. Rastanak je još podnošljiv kad znam da si dobro, ali ovako - to je užasno! Spremna sam da odmah sve ostavim i poletim k tebi. Moram da budem kraj tebe, moram da ti obezbedim lep, ugodan i spokojan život. I ja ću to učiniti, mili moj. Teško mi je, užasno teško kad pomislim kako tamo sam ležiš i tuguješ... Danas sam se sita isplakala. Antone, ti si anđeo, znaš li to? Ja znam šta želiš, o čemu maštaš, a ti ćutiš, trpiš i voliš. Ja nisam dostojna tebe. U glavi mi je sve zbrkano. Znaš, duško, ubeđena sam da si nazebao kad si išao da posetiš Gorkog. Priznaj, Ti ne vodiš računa da ti bude toplo i udobno. O svemu tome moraću ja da mislim, moraćeš da se potpuno prepustiš meni i onda će ti biti lepo. Antone, ne proklinji me mnogo. Nećeš mi prebacivati što sam se umešala u tvoj život, zar ne? Ah, Antone, kako bih volela da sad mogu da klečim pred tobom i da ti pričam mnogo i vatreno, o čemu - ne znam ni sama.

POZORIŠTE

Jalta, 29. decembra 1901.
BAŠ si luda, dušo! Za sve ovo vreme, otkako sam oženjen, nijednom ti nisam prebacio zbog pozorišta, naprotiv, radovao sam se što imaš posao, što imaš svoj životni cilj, što ne besposličiš kao tvoj muž. O svojoj bolesti ti ne pišem zato što sam već ozdravio. Temperatura mi je normalna, jedem po pet jaja na dan, pijem mleko, a da ti ne pričam o ručku koji je, otkako je Maša ovde, postao ukusan. Radi, dušo, i ne brini, i što je najvažnije - ne budi sumorna.
Grlim te i, nažalost, ništa više.
(NASTAVLJA SE)