Kasno zajedno

Priprema: Zoran Božović

Jalta, 15. decembar 1902.
ZA vreme praznika pisaću ti svakog dana, ne brini. I meni je lepo kad ti pišem. Ti si neobična, divna, čestita, pametna i izuzetna žena, nemaš nikakvih nedostataka - bar s moje tačke gledišta.

Zapravo imaš: plahovita si i kad si loše volje, opasno je biti kraj tebe. Ali to su sitnice, to će vremenom proći. Nas dvoje imamo jedan zajednički nedostatak - kasno smo stupili u brak.

Moskva, 29. decembar 1902.

Kako čudesno pišeš, dragi moj. Maštam o tome kako ćemo zajedno živeti u nekoj kućici na obali reke, u zelenilu, na toplom, na suncu, u ljubavi! Ti ćeš me nežno gledati i osmehivati se svojim blagim osmehom i lepim, blistavim očima. I opet ćemo se odmoriti od rastanaka, od sujete, od ljudi.

Kako se osećaš? Je li ti lakše?

Svuda se raspitujem za letnjikovac. Sećaš li se Kljazme, LJubimovke, nedeljne službe u crkvi, smešnog vrtlara, senokosa na drugoj obali, mirisa lipe, splava, sunčevih zalazaka? Kada se setim kako smo tamo živeli, dušu mi ispuni milina. A kako si samo bio nežan!

Ovo pismo dobićeš 1. januara 1903. godine. Srećna ti Nova godina, dragi moj! Šapćem ti na uho puno, puno lepih, nežnih, toplih reči. Tako sam željna nežnosti!

Jalta, 1. januar 1903.

SREĆNA ti Nova godina, mila moja glumice, ženo moja! Želim ti sve što treba i što zaslužuješ, a pre svega, malog polunemca koji bi rovario po tvojim ormarima i razmazivao mastilo po mom stolu, na tvoje veliko zadovoljstvo.

Moskva, 15. januar 1903.

Noćas dugo nisam mogla da zaspim, plakala sam i po glavi su mi se motale mračne misli. Živiš tako u gomili i čini ti se da je sve u redu, a onda odjednom vrlo jasno shvatiš svu besmislenost života. Odjednom sam se postidela što se nazivam tvojom ženom. Kakva sam ti ja žena? Ti si tamo sam, tuguješ, dosađuješ se... Znam da ne voliš kada pričam o tome, ali ja ne mogu da živim i da sve nosim u sebi. Ja moram da kažem šta mislim, ponekad i glupost, besmislicu da izvalim, ipak mi je lakše.

Jalta, 20. januar 1903.

Rođena moja, stalno mi pišeš kako te savest muči što nisi sa mnom u Jalti, nego živiš u Moskvi. Pa šta da se radi, draga moja? Prosudi valjano: kada bi čitavu zimu provodila sa mnom u Jalti, život bi ti bio upropašćen i ja bih osećao grižu savesti, što bi bilo još gore. Ja sam znao da se ženim glumicom, tj. kada sam se ženio, bilo mi je jasno da ćeš ti preko zime živeti u Moskvi. Ne osećam se ni zapostavljen, ni uvređen, naprotiv, čini mi se da sve teče normalno, ili tako kako mora, i zato me, duško, ne muči više pričom o griži savesti. U martu ćemo opet biti zajedno i više nećemo osećati ovu usamljenost. Smiri se, rođena moja, ne sekiraj se, nego čekaj i nadaj se. Nadaj se i ništa više.

VELIKI ČOVEK
Moskva, 4. februar 1903.
SIGURNO sam te već rastužila. Ma koliko razbijala glavu, ma koliko se trudila da uvek budem staložena i uzdržana, ja to, duško, ne mogu. Ja moram da se istutnjim, i da se isplačem, i da se požalim - rečju, da olakšam dušu, i onda mi život izgleda lepši, svežiji i sve se nekako obnavlja.

Uostalom, sve su to gluposti, glavno je da moram da te vidim. Spremna sam da negodujem i da vičem na sav glas. Šta da radim, da oteram pozorište do sto đavola! Nikako da uredim sebi život. Eto, ti si veliki čovek - živiš, trpiš,
ćutiš, nisi kao ja. Ti sigurno snishodljivo gledaš na mene, zar ne? Ah, Antone...
(NASTAVLJA SE)