Englezi slali lire

Priprema: Veljko Lalić
PO dolasku u Crnu Goru Draža je izvestio London o italijansko-četničkim pogodbama, pitajući "da li vlada ima ma kakav komentar da učini". Odgovora nije bilo - piše Miloslav Samardžić u svojoj novoj knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta” - jer Englezi depešu nisu predali predsedniku Slobodanu Jovanoviću.
Za to vreme, u Dražinom štabu u selu Gornje Lipovo na
Sinjajevini, kao predstavnik britanske krune nalazio se najpre kapetan Bil Hadson, a potom pukovnik Vilijem Bejli. Hadson je 11. juna 1942. godine, nastavlja Samardžić, protestovao kod Draže zbog veza crnogorskih oficira s Italijanima, jer je smatrao da su te veze toliko čvrste da su, po prirodi stvari, kapetan Đurišić i pukovnik Stanišić samo nominalno pod Dražinom komandom.
U Hadsonovom pismenom predlogu stvar je trebalo popraviti na sledeći način:
- Ja mislim da bi možda pomoglo kad bih njima lično saopštio da je Velika Britanija rešena da stoprocentno pomaže vas, za ujedinjenje svih nacionalnih snaga u zemlji i spremanje za preduzimanje akcija protiv okupatora onog dana kad vaše šanse budu imale izgleda na uspeh.
Na jednom skupu u Londonu 1973. godine pukovnik Bejli je izneo protivurečno gledište po ovom pitanju, stavljajući na jednu stranu Pavla Đurišića, a na drugu ostale komandante:
- Krajem februara 1943. ja sam dalje savetovao da se učini odlučan napor i Mihailović prinudi ili da smeni crnogorske komandante koji su bili u neposrednom i prijateljskom dodiru sa Italijanima (Đukanović, Stanišić i Lašić) ili da im naredi da odmah napuste utočišta italijanskih garnizona po gradovima i odu u planine. Sastanak je bio neuspešan. Mihailović je produžio u svom uverenju da njegova taktika predstavlja opravdanu eksploataciju neprijatelja i prodiranje u njihove organizacije, dok su se njegovi komandanti pokazali fanatici i isuviše nemudri da bi mogli da budu ubeđeni bilo razlozima bilo pretnjama.
ŠTO se tiče položaja majora Pavla Đurišića, Mihailovićevog komandanta u istočnoj Bosni i Sandžaku, sa štabom u Kolašinu, britanski oficiri za vezu, posle posete ovome gradu u februaru 1943, došli su do opravdanog zaključka da, iako su njegove trupe bila priznate od strane Italijana pod imenom Limsko-sandžački četnički odredi - Đurišiću treba dozvoliti da održava svoje veze sa neprijateljem. Oni (britanski oficiri za vezu) bili su ubeđeni da će oružje, oprema i odeća, koje je dobijeno od Italijana, biti sa dobrim uspehom upotrebljeni protiv njih. Štaviše, činjenica da su Đurišićeve trupe kontrolisale ovaj deo Crne Gore, obećavala je olakšanje za prijem materijala iz Egipta, ne samo vazdušnim već i morskim putem.
Bejli, kaže Samardžić, nije objasnio zašto se samo Đurišić uklapao u Dražinu taktiku, a ne i ostali crnogorski oficiri? Nije bilo nijedne činjenice koja bi ukazivala na razliku između Đurišića na jednoj, i Đukanovića, Stanišića i Lašića na drugoj strani. Zato se Samardžić pridružuje braći Knežević koji tvre da se Bejli, zapravo, pridružio braniteljima Čerčilove ratne politike, bez obzira na činjenice. Đurišića je, izgleda, izdovojio zbog svedoka koji bi mogli posvedočiti suprotno - oficira koji su ga posetili u Kolašinu.
U vreme Bejlijevog boravka u Lipovu, i još ranije, od početka 1942. godine, Englezi su zapravo podsticali četnički naslon na Italijane, videći u njemu jedno uspešno ratno lukavstvo. U tom periodu oni su smatrali da četnici žele samo da iskoriste Italijane, pre svega radi nabavke oružja.
Kada je Slobodan Jovanović 11. januara 1942. godine preuzeo dužnost predsednika vlade, zatražio je sastanak sa britanskim ministrom spoljnih poslova Idnom, po pitanju hitnog snabdevanja četničkog pokreta oružjem radi proširivanja borbe. Idn je odgovorio da pomoć ne može biti velika sve dok Italijani imaju prednost u ratnoj floti i avijaciji na Jadranskom moru.
"UOSTALOM, Engleska mora štedeti avione i podmornice", rekao je on. Pošto nisu bili u mogućnosti da transportuju oružje i municiju, Englezi su odlučili da Dražinoj vojsci pomažu na drugi način. Ovo su Idnove reči: "U naknadu za to šaljemo mu novca, i to dosta, pa neka nabavlja oružje i municiju na licu mesta".
Slobodan Jovanović i šef njegovog vojnog kabineta, major Živan Knežević, imali su potom niz sastanaka sa šefom SOE u Londonu, lordom Glenkonerom, koji ih je uveravao da se "Mihailoviću šalju desetine miliona lira i ostali novac avionima u Crnu Goru, u cilju kupovine oružja i municije od Italijana".
I zaista, nastavlja Samardžić, do aprila 1943. Englezi su izbacili 68.105.000 italijanskih lira, 40.556 dolara i 46.351 zlatnika. Za taj novac mogla je da se kupi veća količina oružja od one koju su, istovremeno, poslali: 296 mitraljeza, devet bacača sa 1.624 granate, 15 puško-mitraljeza i 325.500 metaka.
Čak je i Vinston Čerčil, kada je kampanja protiv Draže već bila u punom jeku, 5. aprila 1943. u pismu Ruzveltu rekao: "Ja verujem da će Mihailović, i pored svoga sadašnjeg prirodno izveštačenog držanja, baciti sve svoje snage protiv Italijana čim budemo mogli da mu pružimo ma kakvu efektivnu pomoć".

UNIŠTITI USTAŠE
U DEPEŠI vladi u Londonu od 22. decembra 1942. godine, Draža Mihailović je, pričajući o saradnji s Italijanima, rekao:
- Ne dozvoljavam nikakvu saradnju sa Italijanima. Ustaše uništavamo gde god ih nađemo. Sve što je ustaško uništićemo bez milosti zbog 600.000 pobijenih Srba. Sada ustaše održavaju vezu sa komunistima. Moji saradnici Birčanin i Jevđević nisu nikada radili za Italijane i uvek su gotovi da po mome naređenju napadnu Italijane, a zasada je moj prvi cilj uništenje ustaša i njihove tvorevine Pavelićeve Hrvatske.
Imajte poverenja u nas. Mi nećemo nikada uraditi nešto što bi bilo na štetu savezničke stvari. Usled velikog broja neprijatelja, težimo da tučemo jednog po jednog. Borba protiv svih njih odjednom bila bi uzaludna i bezuspešna. U toku zime sa mojim jedinicama stići ću do Karlovca i Zagreba. Uništenjem Pavelićeve Hrvatske udaram na živčane arterije naših najvećih neprijatelja Nemaca.

(NASTAVLJA SE)