Molitva za Jugoslaviju

Priprema: Veljko Lalić

ENGLEZI su, preko majora Hadsona, posebno angažovanje četnika oko borbi na Afričkom frontu zatražili krajem jula 1942. godine. Prvo su tražili obaveštenja o nemačkim transportima i rušenje pruga po Srbiji, piše Miloslav Samarxić u svojoj novoj knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”.
Prema Hadsonovim rečima, Draža bi "mogao da učini mnogo za povoljan ishod borbi u Egiptu". Potom su depeše iz Londona sustizale jedna drugu, nastavlja Samarxić.
"Sa napregnutom pažnjom pratimo hrabri otpor jugoslovenske vojske pod vašom komandom i izražavamo bezgranično divljenje za sjajna junačka dela...", piše Draži 27. jula, u ime Udruženja ratnika iz Prvog svetskog rata, feldmaršal lord Miln.
Komandanti britanske vojske, mornarice i vazduhoplovstva za Srednji istok, generali Okinlek, Harvud i Teder, poslali su 16. avgusta 1942. godine sledeći telegram:
"Sa divljenjem pratimo od Vas vođene akcije, koje su od neprocenjive vrednosti za našu savezničku stvar. Materijalna pomoć koju možemo da dajemo vašim trupama nije možda trenutno velika koliko bismo mi želeli, ali vas uveravamo da će se preduzeti sve da se vama uputi svaka moguća pomoć."
Posle njih, poruku je uputio lično general Aleksander, sa molbom da se nastave akcije na prugama. Usledilo je visoko i neuobičajeno englesko priznanje. Engleska diplomatija uredila je da se 20. septembra 1942. u svim anglikanskim crkvama u svetu služi molitva za Jugoslaviju. Na molitvi u Vestminsterskoj opatiji u Londonu, kojoj su prisustvovali kralj Petar, jugoslovenska vlada i britanski ministar Emeri, biskup K. A. Bel je rekao da "pod vođstvom generala Mihailovića Jugosloveni ponovo oživljavaju duh svojih predaka iz Karađorđevog vremena".
NA otvaranje Jugoslovenskog doma u Londonu, četiri dana kasnije, došao je šef britanske diplomatije Entoni Idn. U odabranom društvu, on je održao govor koji je sutradan uz povoljne komentare propratila sva britanska štampa.
- Dobro uređene jugoslovenske vojske vode borbu protiv neprijatelja na sopstvenom tlu pod neobično hrabrim vođstvom generala Mihailovića. To je jedna važna vojnička činjenica. U ovom času, neprijateljske divizije koje su preko potrebne na ruskom ili engleskom vojištu, zadržane su borbama u Jugoslaviji. Ali nije samo to, taj otpor predznak je onoga što će tek doći... - kazao je Idn.
Slobodan Jovanović uputio je Draži depešu dva dana kasnije, 26. septembra:
"Britanska vlada izvestila me je da je njen vrhovni komandant na Srednjem istoku general Aleksander poslao Vama lično telegram u kojem je tražio da napadnete, koliko Vam bude mogućno, neprijateljske komunikacione linije. Ja sam uveren da su neprijateljske linije u ovoj kritičnoj situaciji jako opterećene, i da biste stalnim napadima mogli učiniti novu uslugu savezničkoj stvari. Preduzmite sabotažu najvećeg mogućeg obima u cilju da se što više omete dotur materijala ka Solunu. Ovo je od naročite važnosti za opštu savezničku stvar."
Iako je kod El Alamejna pretrpeo poraz, Romel je uspeo da sačuva dve trećine svojih snaga, da bi "pod borbom, sporo, vršio povlačenje koje su stručnjaci ocenili kao remek-delo svoje vrste”. Bitka za snabdevanje morala je biti nastavljena, jer je Romel dva puta ranije "umeo da opsenarski neočekivano pretvori poraz u pobedu". Zato je, na traženje britanske vlade, Slobodan Jovanović 6. novembra uputio Draži novu depešu:
"Savezničke trupe prešle su u ofanzivu u Egiptu, razbile neprijatelja i vrše gonjenje. Od životne je važnosti da se po svaku cenu prekinu komunikacije sa bojištem u Libiji. Ističu (Englezi) da ste Vi u jedinstveno povoljnom položaju da prekinete komunikaciju ka Solunu i Grčkoj, što bi u najvećoj meri pomoglo sadašnjoj borbi u Egiptu. Akcija sada preduzeta protiv komunikacija ka Grčkoj u velikoj meri doprinosi i oslobođenju naše zemlje. Englezi insistiraju da tražim od Vas da udvostručite napore i raskinete sve nemačke komunikacijske linije i stvorite najveću moguću dezorganizaciju i nered među okupatorskim snagama u našoj zemlji. Podvlače da bi to značilo najkorisniji i najneposredniji doprinos uspehu velike ofanzive koja je uspešno počela u Africi. Verujem da ćete bez odlaganja preduzeti svaku akciju u Vašoj moći da ostvariše ove ciljeve."
Sa druge strane Atlantika, Dražinoj slavi, koja je i inače bila velika, tih dana kao da nije bilo kraja. Razlog je svakako bio taj, što se od četničke akcije u Srbiji očekivalo da umanji američke žrtve u predstojećoj invaziji u severnoj Africi. Zato je ministarstvo vojske SAD želelo da učini jednu izuzetnu čast generalu Draži Mihailoviću i njegovim vojnicima.
ZVANIČNI Vašington obratio se jugoslovenskoj vladi u Londonu s molbom da kralj Petar i Draža dostave poruku američkom narodu i vojsci, koja bi se određenog dana emitovala na svim američkim radio-stanicama u svetu. Tako je 1. novembra 1942. godine na svim tim radio-stanicama održan vojni čas američke vojske, posvećen borbi Dražinih četnika. Spikeri su širom sveta čitali sledeće reči kralja Petra:
"General Mihailović sa svojom nevidljivom vojskom ponos je moga naroda i simbol duha slobode koji - i pored svega pritiska i svih zverstava - veje neodoljivo celom Evropom. On je zaista zaslužio da se ime njegovo i njegovih boraca pominje samo sa divljenjem i sa zahvalnošću."
Posle ovoga, čitana je poruka generala Draže Mihailovića:
"Četnici pod mojom komandom ubeđeni su, danas više nego ikad, da će Rusija, Velika Britanija i Amerika učiniti sve da pomognu našem narodu u ovoj krvavoj borbi u kojoj mi ne brojimo i ne merimo žrtve. Mi smo ispunjeni nadom da će Amerika ne samo ponovo doprineti oslobođenju Evrope, nego da će naročito učiniti sve da se opljačkanim i izgladnelim narodima Evrope odmah posle pobede ukaže najpunija pomoć i potpora. Sa dubokom verom, mi nastavljamo borbu po planinama Jugoslavije, prožeti nadom u skoro oslobođenje našeg naroda i vaskrs naše otaxbine Jugoslavije."

FRONTALNI RAT

POSLE nekoliko teških poraza od Romela u Africi, Englezi su smatrali da postoji realna opasnost od spajanja Nemaca i Japanaca negde u Aziji, i posebno od nemačkog prodora u Sovjetski Savez preko Kavkaza. Tobruk je ostao duboko u nemačkoj pozadini, a novi simbol otpora postao je gradić El Alamejn. Romel nije mogao da zaobiđe to mesto, zbog čega se spremala velika i presudna bitka, možda i u celom Drugom svetskom ratu, kod El Alamejna.
U uslovima frontalnog rata u pustinji “pobeda ide onoj strani koja može da ispali više municije”, zapisao je kasnije Romel. Zbog toga je bitka kod El Alamejna ostala upamćena kao “bitka za snabdevanje”.
(NASTAVLJA SE)