Jauci sa Kozare

Piše: Danko R. Vasović
AUTOR ovog mini serijala lično je morao da se bavi pitanjem odnosa Valdhajm - KGB, kada ga je predsednik Raselovog suda, sada pokojni akademik Vladimir Dedijer, nekadašnji predsednik Komisije za genocid SANU, upozorio još 1986. godine:

- Tvoja knjiga o Valdhajmu nikada neće izaći i imaćeš puno problema jer ti o glavi rade ruski špijuni. Moraš da znaš da je Kurt Valdhajm njihov visokokaratni agent.

Moram da priznam da sam te reči čuvenog biografa Josipa Broza Tita i čoveka koji je zaista najviše znao o tim stvarima, primio sa dosta opreza, pa čak i rezerve. Na neki način pomislio sam da se šali, iako sam od 1986. godine pa do njegove smrti u Bostonu, novembra 1990. godine, bio njegov savetnik.

- Znaš, obaveštajne igre, pogotovu one strateške, na najvišem nivou, gotovo nemoguće je dokazati, ali u vezi Valdhajma i Rusa, lično mi je poznato da tu nema ni najmanje sumnje u vezi sa tim - potvrdio mi je Dedijer.

Međutim, kada je Vladimir Dedijer presavio tabak i napisao pismo, službeno i zvanično tadašnjem predsedniku austrijskog parlamenta, gospodinu Hajncu Fišeru, koje se sada nalazi u njegovoj poznatoj knjizi "Vatikan - Jasenovac" na stranici 760, shvatio sam da on ipak govori o realnosti i o činjenicama. I, evo, doslovno šta stoji i šta je napisao Dedijer u svom pismu, svojeručno potpisanom u LJubljani, 26. maja 1987, godine gospodinu Hajncu Fišeru, pod tačkom 7:

"POMENUO sam da u Jugoslaviji postoji Valdhajmov lobi. Nekolicina jugoslovenskih političara dala je javne izjave da je Valdhajmov slučaj unutrašnja stvar Austrije. Nekoliko pitanja je bilo postavljeno u jugoslovenskom parlamentu o tome zašto Jugoslavija ne otvori sve svoje arhive o Valdhajmu. Međutim, savezna vlada je 1986. odbila da da bilo kakav odgovor. Neki političari su privatno izjavljivali da ne žele komplikovanje trgovinskih i turističkih odnosa sa Austrijom zbog Valdhajma.

"U jugoslovenskom Valdhajm-lobiju postoji grupa kadrova pokojnog Steve Krajačića, jednog od najuticajnijih ljudi u Jugoslaviji, koji je bio član Četvrte sekcije Četvrte glavne sovjetske obaveštajne službe u Španiji (NKVD, kasnije KGB - primedba autora). Činjenica je da su hrvatski arhivi zatvoreni za istoričare po Krajačićevom naređenju.

"Kadrovi Steve Krajačića, bilo oni u Hrvatskoj, ili u federalnim institucijama, veoma su aktivni. Nedavno su zabranili rukopis mladog jugoslovenskog pisca o Valdhajmu."

Taj mladi jugoslovenski pisac, naravno, bio sam ja, jer sam tada, 1986. godine, imao 33 godine i kao relativno mlad reporter "Novosti" za svu težinu izazova teme, ipak, iz sve snage uronio u slučaj odlučan da ga razrešim.

Tom pismu, sada već istorijskom dokumentu Vladimira Dedijera, ja sam definitivno poverovao kada sam video kako se rukopis moje knjige, koja je trebalo da izađe u izdanju "Mladosti", nikako ne objavljuje, kako tadašnji glavni urednik Bratislav Grubačić stalno odlaže više od godinu dana (pokazalo se kasnije dok nije tajna služba SSIP, Sektor za zaštitu Ustava i interesa SFRJ, organizvao objavljivanje falsifikovanog dokumenta sa ciljem da se spasi Valdhajm). Tako je prvo izdanje moje knjige bilo u Neroveškoj, u Oslu 1987. godine, a ne u Beogradu. Istina, ona je izašla i u Beogradu, ali tek juna 1988, kada je već bio objavljen falsifikat dokumenta, a optužbe i knjiga protiv Valdhajma ozbiljno dovedene u sumnju. Tada je bila povedena prava orkestrirana kampanja sa ciljem da se diskredituje autor knjige i spasi Valdhajm, što se zaista i dogodilo, jer je iza cele akcije stajao moćni državni aparat. Tako je suđenje za falsifikat stopirano. Niko od novinara nije ni postavljao pitanje ko stoji iza falsifikata.

MOJE sumnje da iza svega stoji jugoslovenska obaveštajna služba, posebno kada je reč o načinu na koji je Kurt Valdhajm spasen, falsifikatom dokumenta. Istovremeno, iz arhiva su sklonjena sva dokumenta koja optužuju Kurta Valdhajma i govore o njegovom učešću na Kozari, jer kao što kaže Simon Vizental, tamo nije nestalo 60, čak ne ni 6.000 Srba, već je masakrirano 60.000 ljudi, poslato na prinudni rad, a veliki broj likvidiran u Jasenovcu i Norveškoj. Taj lažni dokumenat - telegram, tzv. brzojavka, bila je istog dana, 2. februara 1988, istovremeno objavljena u tada zapadnonemačkom "Špiglu", ali i u "Večernjim novostima" i u Beogradu. Taj slučaj falsifikovanog telegrama, za razliku od falsifikovanog Hitlerovog dnevnika, objavljenog u "Šternu", koji je dobio svoj epilog i precizno ustanovljenog krivca - nikada nije rasvetljen ni u Beogradu niti u Nemačkoj. Međutim, istraga koja je sve ustanovila, a vodio je tada istražni sudija Dušan Slijepčević, precizno je utvrdila da je sve urađeno u Arhivi oružanih snaga SFRJ. Gospodin Slijepčević za potrebe moje knjige poverio mi je da mu je pukovnik iz Arhiva oružanih snaga, što je spreman da posvedoči na sudu, pretio da će da bude likvidiran ukoliko i dalje bude radio na istrazi!

(NASTAVLJA SE)