Put u Beograd

Piše: Miloš Ćorović
PREMIJER Teleki rekao je da će svom poslaniku u Beogradu Bakač-Bešenjenjiju dati instrukcije da mu pripremi razgovore s jugoslovenskim funkcionerima.

Tako je Žilinski krenuo u Beograd 2. februara 1940. godine, nošen željom da upozna širi krug Jugoslovena, da doživi stvarnu atmosferu kakva je tih dana vladala u Beogradu, Zagrebu i drugim gradovima.

Voz koji je prešao granicu kod Kelebije zaustavio se u Subotici, primio putnike, a zatim nastavio ka Beogradu. Žilinski se nije koristio ponuđenom povlasticom da putuje spavaćim kolima. Smatrao je da njegovom položaju najviše odgovara obična klasa.

Prve impresije stečene još u kupeu u kojem je bio, razgalile su putnika iz Budimpešte. Pored njega je, u stvari, sedeo socijalni i nacionalni profil Jugoslavije: zanatlija Mađar sa ženom, nekoliko ljudi koji su govorili srpski, među kojima se isticao jedan naočit, brkati seljak dobrovoljac, zatim sićušni intelektualac koji je sedeći u uglu i ne trepćući sve vreme čitao knjigu na čijim koricama je pisalo: "Staljin".

Atmosferu je prilično poremetio kondukter koji je ocenivši da pred sobom ima interesantnog putnika iz Mađarske, počeo da propitkuje šta ima novo u susedoj zemlji. Nije mimoišao ni seljaštvo ni agrarnu reformu. Onda je rekao: "Moj pašenog živi u mađarskom delu Baranje, Mađar je. Mađarski narod je čestit, dobar i vredan narod. Ali, država nije dobra. Mnogo je veleposednika i grofova". A zatim je filozofski dodao: "Mnogo grofova - slaba država. Mnogo seljaka - jaka država".

Kratak dijalog s kondukterom brzog voza, koji je čak zaboravio da mu zatraži voznu kartu, delovao je na Žilinskog kao melem. Pred svojim prijateljem Nemetom, s kojim je putovao u Budimpeštu i koji je sve ovo zabeležio, Žilinski je izrazio divljenje, kako, eto, jedan običan kondukter jednostavnim rečima punim političke mudrosti izlaže tako složen problem na način koji, po njegovom mišljenju, ne bi bio u stanju ni direktor "Mađarskih železnica".

Stigavši u Beograd, odseo je u hotelu "Balkan" na Terazijama. Svi beogradski hoteli bili su puni kao košnice. Ulice su, takođe, bile zakrčene. Tih dana, u Beogradu je održavana Konferencija ministara inostranih poslova balkanskih zemalja. Bajči Žilinski imao je u programu mnogobrojne razgovore s jugoslovenskim ličnostima, ali mu je istovremeno bilo omogućeno da prisustvuje i nekim sednicama Konferencije. Tursku diplomatiju je predstavljao Saradžoglu, u ime Grčke na Konferenciji je bio čuveni Metaksas, "gvozdena ruka" režima, a Rumuniju je zastupao ministar Gafenko.

Mnoge oči tada su, zaista, bile uprte u Beograd. Orijentacija Bugarske i Rumunije ka Berlinu bila je sve uočljivija. Grčka se, ozbiljno zabrinuta za svoju slobodu, pripremala da pruži otpor napadu koji je očekivala od Italije. Mađarska je bila naglo krenula putem približavanja Nemačkoj, ali sada, dolaskom Telekija na čelo vlade, taj razvoj se pokušava usporiti gde god je moguće. U najvećoj tajnosti pripremao se ugovor o večitom prijateljstvu s Jugoslavijom, o čemu je Žilinskog opširno informisao mađarski poslanik Bakač-Bešenjenji kada su se našli u mađarskom poslanstvu u Beogradu.

(NASTAVLJA SE)