Moraju zajedno

Piše: Miloš Ćorović
GODINU dana kasnije Metaksas je umro. Prethodno je odbio ultimatum Italije i naterao u bekstvo trupe agresora.

Saradžoglu je bio potpuna suprotnost Metaksasu - još u dobroj snazi. Osim toga brz u kretnjama, duhovit dok govori, očiju koje kažu koliko i reči. Žilinskog je dočekao pitanjem:
- Kako je i šta radi Teleki?

Teleki je uživao veliki ugled u Turskoj i kao političar i kao naučnik - geograf.

Iako je Žilinski odgovorio da je Teleki dobro, Saradžoglu je ponovo upitao:
- Ne daje li osnova za uznemirenje njegovo zdravstveno stanje?

Sagovornik iz Mađarske brzo se uključio u alegoričnu konverzaciju:

- O, razumem. Samo znate, ako su o njemu isuviše budu brinuli lekari iz Berlina, onda bi mogao i da umre.

Saradžoglu se nasmejao iz punih grudi:
- Znate, kad meni nešto sa zdravljem nije u redu, ja se najradije prepuštam našim anadolskim vračarama.

U drugom delu razgovora turski ministar je rekao isto što i Metaksas:
- Mi, male zemlje, moramo da se udružimo.

Žilinski je tada razgovarao i sa šefom Hrvatske seljačke stranke, potpredsednikom kraljevske vlade dr Vladimirom Mačekom.

Žilinski je prethodno obavešten da je zahvaljujući najviše Mačeku došlo do "srpsko-hrvatskog pomirenja" i da političar koji ga prima predstavlja u jugoslovenskim relacijama ono što je za Mađare bio čuveni Ferenc Deak, čovek koji je najviše učinio da dođe do poznate Nagodbe između Austrije i Mađarske 1867. godine.

O tome je i razmišljao dok je ulazio u kabinet gde ga je dočekao "onizak, stariji gospodin koji je na prvi pogled delovao veoma, čak preterano, skromno".

- Ne biste li vi, gospodine Maček, budući da ste već afirmisan kao pomiritelj i arbitar, mogli da nam pomognete u delu mađarsko-jugoslovenskog približavanja?

OVIM je Bajči-Žilinski najjasnije izneo cilj svoje misije. Usledio je dugačak Mačekov monolog:

- Uvek i sva vremena težio sam dobrom, pravednom sporazumu koji će po mogućnosti sve strane najbolje zadovoljiti, i to ne samo takvom sporazumu u našoj zemlji, već i u širem srednjoevropskom području.

Maček je govorio na način koji je mogao veoma zanimati Žilinskog, čoveka čiji snovi o konfederaciji podunavskih naroda još nisu bili sasvim iščezli.

Maček je nastavio da izlaže ideje o ujedinjavanju svih seljačkih naroda i država od Danciga do Atine:

- Umesto Podunavlja, ja radije mislim na celu srednju Evropu. Zapravo na seljačke narode srednje Evrope.

Žilinski, nepopravljivi romantičar i seljački tribun, našao je u tim konstrukcijama neke od ideja koje je, dve ili tri godine ranije, izložio u svojoj studiji "Jedini put mađarskog seljaka". Očigledno je tih dana februara 1940. godine, u vreme Hitlerove agresije, Žilinski već uveliko bio na putu da realnije sagleda mnoge aspekte evropske stvarnosti nego što je to bio u stanju Vladimir Maček. Ipak, konverzacija sa "šefom hrvatskih seljaka" učinila mu se zanimljivom i prihvatio je poziv da ga poseti na njegovom imanju u Kupincu gde gaji "krasne mađarske volove sa ogromnim rogovima".

(NASTAVLJA SE)