Druga domovina

Piše: Miloš Ćorović
ŽILINSKI je više od svega cenio ljude i narode koji vole slobodu, koji se muški bore za svoju nezavisnost i odvažno gledaju svim opasnostima u oči. U Jugoslaviji, onoj nezvaničnoj i dotada njemu nepoznatoj, sreo je ljude koje je zavoleo upravo zbog tih osobina. Vraćajući se u Budimpeštu rekao je svom prijatelju Imre Nemetu:
- Kada bih morao da biram drugu domovinu i narod za koji treba da živim i umrem, posle mog mađarskog naroda izabrao bih srpski narod.
Boljeg emisara za Juoslaviju Teleki očigledno nije mogao da nađe. Po povratku u Budimpeštu njegovi utisci su samo potvrđivali ispravnost orijentacije Telekijevog kabineta ka stvaranju prijateljskih odnosa sa Jugoslavijom. Ukoliko je grof Teleki težio izvesnoj ravnoteži prema nemačkom nadiranju, a on je to, ipak, činio, sređivanje odnosa sa južnim susedom zaista je mogao da posluži tome. Jer, stvari su se u ovom regionu Evrope koji nastanjuju Mađarska i Jugoslavija, pa i širem, razvijale ubrzanim i zastrašujućim tepmom.
Krajem novembra 1940. godine grof Pal Teleki kao premijer i Ištvan Čaki kao ministar inostranih poslova putuju u Beč da stave svoje potpise na dokument o priključenju Mađarske famoznom Trojnom paktu. U mađarskoj prestonici, u njenom zvaničnom vrhu, bilo je više likovanja povodom ovog koraka nego nezadovoljstva. Jedan jedini glas, prilikom buxetske debate u Parlamentu bio je disonantan.
Taj glas otada, pa za nekoliko narednih godina biće često usamljen u intervencijama protiv politike koja ne vodi računa o vitalnim interesima mađarskog naroda. To je glas Endrea Bajči-Žilinskog koji je o poslu obavljenom u Beču pred punim donjim domom Parlamenta rekao:
- Ne odobravam odluku vaše vlade da se Mađarska priključi Trojnom paktu. Protiv takve odluke protestujem.
MESEC dana kasnije, Žilinski će u jednom drugom potezu mađarske vlade naći povod za lično radovanje. Koliko god da je bio tužan zbog Beča, toliko se radovao zbog Beograda kada su 12. decembra ministri Cincar-Marković i Ištvan Čaki potpisali ugovor o večnom prijateljstvu između Mađarske i Jugoslavije.
Značaj ovog dokumenta Bajči-Žilinski sagledava u kontekstu tog vrlo ozbiljnog trenutka i svojih stalnih težnji o potrebi negovanja najtešnje saradnje i prijateljstva Mađarske i njenog južnog suseda.
S najvećim uvažavanjem piše i govori tih dana o borbenim tradicijama Srba, o njihovim nacionalnim karakteristikama, darovitosti i vrednoći. Nikad ni o jednom susedu Mađarske, Žilinski nije rekao toliko lepih reči kao o narodima Jugoslavije koje je upravo te godine izbliza upoznao i o kojima je poneo vanredno snažne utiske. U jednoj opširnoj studiji, koju je nešto kasnije izdao, napisao je: "Za sređivanje odnosa u dunavskom basenu postoje dva odlučujuća činioca - Mađarska i Jugoslavija".

DUŠA PRIJATELJA
SVOJU radost zbog povoljnog razvoja mađarsko-jugoslovenskih odnosa izrazio je i u Parlamentu, a naročito u člancima posvećenim toj temi.
"U jugoslovensko-mađarskom prijateljstvu učestvuje mađarska nacija celom svojom dušom" pisao je Bajči-Žilinski.
(NASTAVLJA SE)