Isceliti rane

Piše: Miloš Ćorović
KRVAVO orgijanje tih studenih dana rezultiralo je hiljadama mrtvih, onih koji su ostajali po kućama, po dvorištima ali i onih koji su smrt našli u hladnim talasima Dunava čiji je led morao biti razbijen da bi žrtve mogle biti porinute u dubinu zamrznute reke. Na mesec i po dana pre strašne tragedije u Novom Sadu (ona je počela 21. januara 1942) poslanik u parlamentu Bojči Žilinski još tada upućuje interpelaciju predsedniku vlade Bardošiju u kojoj ga upozorva da iz Bačke stižu veoma obespokojavajući izveštaji o teroru nad srpskim stanovništvom. Žilinski piše:
"Želim da zamolim veoma uvaženog gospodina predsednika vlade da veliku brigu i ljubav pokloni mađarsko-jugoslovenskom pitanju. Molim ga da ostavi po strani svaki drugi posao i zadatak kada iz Bačke stižu žalbe i žalioci, te da poput naših ranijih velikih državnika primi pouzdane predstavnike Srba priključenih našoj državi i da pokuša da isceli one rane koje smo im delom nehotice, a delom iz nužde naneli... Neka gospodin predsednik vlade ne dozvoli preteranu revnost činovnika. Administraciju južne pokrajine treba poveriti probranim službenicima i nemilosrdno kazniti svaku nezakonitost i svako pašovanje. U ovom današnjem dobu opšteg divljanja i sklonosti ka sadizmu, zadatak nas Mađara, nemerljiv po svom značaju, jeste da u svom ponašanju, razmišljanju i postupanju sa drugim nacijama ostanemo humani i nadmoćni u svom mađarstvu..."
Ovo je samo blag uvod prema energičnoj intevenciji Bajči-Žilinskog kada su stigle porazne vesti o pokoljima u Bačkoj.
REKOSMO da je januar 1942. bio izuzetan snežan, studen i vetrovit. Svi izveštaji koji stižu iz "južne pokrajine" (Delvidek) nabijeni su jednom napregnutošću koja traži osvetu, žrtve, krv. Govori se o navodnim pokoljima od strane Srba, a u stvari priprema se teren za masovni masakr nad Srbima, podiže se veštački temperatura, takoreći otvoren poziv, podsticaj gneva prema Srbima, traži pohod protiv svega što nije mađarsko. Zvanična Budimpešta veruje u te sirenske glasove koji dolaze sa juga. Zvanična Budimpešta očigledno inspiriše klimu nepoverenja i mržnje. Ona revnosno sarađuje s lokalnim zločincima koji u naelektrisanoj atmosferi vide idealnu mogućnost za ispoljavanje svojih zverskih nagona.
Ponovo se javlja savest mađarske nacije, Bajči-Žilinski, koji 21. januara, prvog dana krvave novosadske racije, piše premijeru Bardošiju o pokoljima u Šajkašu.

"HLADNI DANI"
TIBOR Čereš, poznati mađarski pisac, objavio je pedesetih godina prošlog veka knjigu pod naslovom "Hladni dani". Masakr hortijevske soldateske u Novom Sadu januara 1942. godine poslužio je Čerešu kao činjenički okvir za umetničko kazivanje koje je izazvalo interesovanje mađarske publike i kritike. Nekoliko godina kasnije Čereš je morao neupućenima ili nedobronamernima da objašnjava motive svog posezanja u osetljivu materiju, da bi konačno, kada su se strasti smirile i vreme omogućilo drukčije gledanje na jugoslovenske ratne godine, pisac mogao da se osvrne na izvesne postupke jugoslovenskih partizana koji u poratno vreme nisu bili milosrdni prema nekim predstavnicima mađarske nacionalne manjine u Bačkoj. Time je, ne menjajući ništa od činjenica o novosadskom pokolju, Čereš unekoliko udovoljio onima koji su očekivali da se u ceo slučaj primeni princip "audiatur at altera pars".

(NASTAVLJA SE)