Ponovo suđenje

Piše: Miloš Ćorović
VANIČNO, 14. decembra 1943. godine specijalni vojni sud kojeg je naimenovao načelnik generalštaba Ferenc Sombathelji počeo je saslušavanja. U odluci da se ponovo pokrene postupak protiv Feketehalmi-Cajdnera i ostalih optuženih tokom akcije "čišćenja" u Bačkoj, koji su počinili dela koja zaslužuju "bitno teže ocene" od onih kakve su date u vreme kada je raniji proces bio poništen.

Na optuženičkoj klupi pojavila su se tako tri visoka vojna rukovodioca: generali Feketahalmi-Cajdner i Jožef Graši i pukovnik Laslo Deak kao i 12 žandarmerijskih oficira među kojima po zlu poznati kapetan Marton zeldi.

Mesto jednog od sudija zauzeo je general Janoš Kiš, divna ljudska figura i duboko antihitlerovski nastrojeni ljudski kvaliteti koji će biti dovoljni da zajedno s Bajči-Žilinskim kasnije stane na čelo mađarskog otpora. Tragajući za istinom u svojstvu člana suda general Kiš tada nije mogao da sluti da će mu glavni optuženi Feketehalmi-Cajdner, pored svega ostalog, jednog dana, kada dođe njegovih "pet minuta" - kao što je i bilo - uzeti ovo suđenje kao posebnu, dodatnu odgovornost da bi ga poslao na vešala.

Tada, međutim, suđenje se odvijalo po zamišljenom scenariju, a već od samog početka nastale su čudne i neshvatljive igre koje su jednom poslu koji je trebao da bude odgovoran, davale elemente tragikomedije. Za inspiratore i organizatore pokolja načelnik generalštaba Ferenc Sombathelji nije naredio hapšenje već ih je ostavio da se brane sa slobode uz obrazloženje:

- Mađarski oficiri uvek su preuzimali odgovornost za svoja dela. Za stavljanje u zatvor optuženih nema razloga sve dok presuda ne utvrdi njihove krivice...

Za sve što se dešavalo januara 1942. godine oni su optuživali ondašnje funkcionere, doduše s pravom, ali sračunato na to da krivicu prebace na druge. Prema njima krivi i odgovorni su bili: premijer Bardoši, ministar odbrane Karolj Barta i ministar unutrašnjih poslova Keresteš-Fišer.

Porekli su, dakle, odgovornost za sve, ali presudu nisu sačekali u Budimpešti. Pokazalo se da Sombatheljijeva ocena o spremnosti Hortijevog oficira da snosi odgovornost za svoja dela nije izdržala ni prvu probu. Feketehalmi-Cajdner, Graši i Deak zajedno sa Martonom Zeldijem bili su već daleko izvan jurisdikcije mađarskog pravosuđa kada je presuda bila saopštena. Svaki od njih ispred imena i oznake čina nosio je naziv viteza. Način na koji su izbegli da dočekaju kraj suđenja nije bio nimalo viteški.

Sredinom januara 1944. godine optuženi kapetan Zelti otputovao je prema granici u pravcu austrije na vlastelinski posed vojvode Albrehta, odakle je poslao mape sa snimcima terena trojici optuženih. Već 17. januara Feketehalmi-Cajdner, Graši i Deak stižu na imanje vojvode Albrehta gde ceo dan provode u lovu. I tako, kaže priča, oni su se u lovu "zaboravili", "zalutali" i u neznanju prešli granicu. Tako su se našli na austrijskoj teritoriji, odnosno na području nemačkog rajha. A odatle do Beča rastojanje nije veliko. Iste večeri četvorica mađarskih oficira u društvu svojih nemačkih prijatelja večerala su u jednom uglednom bečkom restoranu.

(Nastavlja se)