Bolne podele

Piše: Mirjana Radetić

U ODNOSU na dnevnu politiku, koju mora da prati po prirodi stvari, ima izdiferenciran kritički odnos.
- Dolaze do mene negodovanja, sa raznih strana, što primam ili na razgovore odlazim ljudima od kojih mnogi zaziru - požalio se jednom. - Sem službenih obaveza da primam, a one mi, priznajem, teško padaju, najviše zazirem od onih nezvaničnih poseta koje se najavljuju "samo u četiri oka", i prosto mi, uz određena posredovanja, bivaju iznuđene, a ispostavi se da im je stalo samo do novinske vesti o prijemu u Patrijaršiji. Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike, a niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima: najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji .
Kao čoveka, i kao poglavara SPC, patrijarha Pavla duboko bole podele srpskog naroda, i uveren je da je za Srbe nesloga velika nesreća. Ponekad, kako kaže, ne razume onu našu osobinu da o svakoj stvari imamo previše suprotnih gledišta. To je dobro samo ako se ne pređe mera. U jednom intervjuu NIN-u to ilustruje primerom:
- Dok sam bio na Kosovu, bilo je prilika ponekad da se može podići kakva crkvica, mada je sve to išlo teško - dobiti dozvolu, skupiti pare. Sastanemo se da vidimo kakvu ćemo, koliku, od čega. Predlažu jedni od cigle, drugi od blokova, treći od kamena... Kad konačno rešimo od čega ćemo, oni čije gledište nije usvojeno ne samo da vam postaju neprijatelji, nego će učiniti sve da vas onemoguće da bilo šta učinite. U ovom pogledu treba da se korigujemo. Kad bismo imali u vidu opšti interes, gde bi nam bio kraj.
U SVOJIM sećanjima "Bez osuda, otvoreno, očinski" (Projekat Rastko), patrijarh je izričit da se uloga Crkve - upravo zato što brine za celokupni život svog naroda - ne može svesti samo na pouke i obrede. Ona mora da se otvoreno suočava sa svim okolnostima od kojih zavisi sudbina ljudi u ovoj zemlji. Ova svoja sećanja završava dilemom:
- Da li sam imao dovoljno snage i umenja da kažem pravu reč o tragediji prognanog, raspetog naroda, o opustošenoj zemlji koja mu je bila otaxbina, a ne samo domovina? Nije li ovo što Crkva čini pored svih nastojanja ipak više zapomaganje nego prava pomoć? Koliko je nas, ljudi Crkve, i koliko puta, zalazilo u prihvatilišta, domove, bolnice, da bi svakodnevno pokazivali svoje staranje o njima? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje?
... Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo? Da mogu stići, Vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu braću našu, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne samo da se zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.