Odlazak Borisa Jeljcina

Piše: Roj Medvedev
POSLEDNJEG dana 1999. godine Jeljcin je došao u Kremlj u osam sati ujutro i u 8.15 je ušao u svoj kabinet. U devet sati ujutro je kod njega ušao šef kabineta Valerij Semenčenko sa fasciklom tekućih dokumenata i sa poštom. Ali, Jeljcin nije uzeo da ih pregleda, već je pozvao svog savetnika Vološina i dva puta pročitao pripremljeni ukaz o ostavci i potpisao ga. U 9.30 je u predsednikov kabinet ušao Putin. Pozvani su i šef protokola Vladimir Ševčenko, portparol Dmitrij Jakušin, kremaljski operator Georgij Muravjov i fotograf Aleksandar Sencov. Jeljcin im je svima naglas pročitao tek potpisani ukaz, u skladu sa kojim se predsednička ovlašćenja od podne 31. decembra 1999. godine prenose na predsednika Vlade Ruske Federacije.

Novo obraćanje predsednika Rusije sugrađanima bilo je snimljeno u 10.30 sati, a u 11.00 su se Jeljcin i Putin sastali sa patrijarhom Aleksijem Drugim, koji je podržao Jeljcinovo rešenje. Kada je patrijarh otišao, kramaljski snimatelj je snimio kako Jeljcin predaje Putinu jedan od simbola predsedničke vlasti - čuveni nuklearni koferčić. Zatim je Jeljcin kod sebe pozvao rukovodioce službi bezbednosti i unutrašnjih poslova, kojima je saopštio i objasnio svoju odluku. Imali su kratak ručak, a u 12 sati su svi koji su se tada okupili u Kremlju gledali obraćanje Jeljcina naciji koje je prikazano na televiziji.

JA odlazim... - te reči je Boris Nikolajevič Jeljcin, obraćajući se ruskoj naciji, ponovio nekoliko puta.

Istog dana Vladimir Putin je potpisao svoj prvi ukaz kao v. d. predsednika. To je bio ukaz o doživotnom imunitetu Borisa Jeljcina i članova njegove porodice i o uslovima njegovog života i obezbeđenja. Na taj način, kako su i pretpostavljali neki od posmatrača, Putin je za Jeljcina, njegovu porodicu i okruženje odigrao istu ulogu koju je 1974. godine potpredsednik DŽerald Ford odigrao za predsednika SAD Ričarda Niksona, koji je podneo ostavku, objavivši njegovu potpunu amnestiju za sve moguće povrede zakona SAD. Time je Ford obezbedio da se završe sve istrage koje su ranije započete protiv Niksona. Slična amnestija je bila potrebna i Jeljcinu.

Nekim drugim ukazima Putin je izvršio niz promena mesta i premeštaja u administraciji predsednika i, između ostalog, Jeljcinovu kćerku Tatjanu Đačenko je oslobodio dužnosti savetnika predsednika, koju je obavljala. Zatim je v. d. predsednika napisao svoje obraćanje naciji povodom Nove godine i novog milenijuma. Nekoliko sati kasnije, predveče, Putin neće sa svojom ženom otići avionom u Sankt Peterburg na doček Nove godine, kako je to planirano ranije, već u Čečeniju.

Vojne operacije u Čečeniji i celokupna situacija na severnom Kavkazu su i dalje bili glavna briga v. d. predsednika Rusije Vladimira Putina.

JOŠ krajem avgusta 1999, Vladimir Putin je u Belom domu održao savetovanje u vezi sa čečenskim problemom i pozvao je sve bivše premijere: Černomirdina, Kirijenka, Primakova i Stepašina.

U Dagestanu su se već vodile žestoke borbe, ali bivši premijeri su smatrali da je nemoguće prebaciti vojne operacije na teritoriju Čečenije. Oni su insistirali na ograničenom karakteru vojne operacije koja se vodi, izražavajući zabrinutost za sudbinu civilnog stanovništva i apelujući da se gubici među ruskim vojnicima svedu na minimum. Vojno rukovodstvo zemlje je imalo drugačije mišljenje, mada je i među generalima bilo različitih mišljenja.

Konačnu odluku je trebalo da donese Vladimir Putin. Mi danas znamo kakva je bila ta odluka.

Borbe u Dagestanu još nisu bile završene, kada su u Moskvi i Volgodonsku dignute u vazduh tri stambene zgrade i na stotine civila poginulo u toku noći na spavanju. Već nekoliko dana posle prve eksplozije postalo je jasno da su konci tih zločinačkih akcija vodili prema logorima vahabita u Čečeniji. I bez obzira na to što je istraga mogla da potraje, negodovanje i strah stanovnika zahtevali su odgovor na to. Ne samo u Moskvi i u Sankt Peterburgu, već i u svim velikim gradovima Rusije organi unutrašnjih poslova, FSB, civilne odbrane, kao i grupe građana formirane od dobrovoljaca izvršili su detaljnu proveru svih vrsta vozila, pomoćnih i napuštenih prostorija, podruma i tavana. To je omogućilo da se spreče već pripremljene nove akcije miniranja nekoliko stambenih zgrada i otkriju nove niti, koje su vodile do organizatora tih strašnih terorističkih akcija.

Protivnici Putina nisu skrivali svoja nadanja da će ruska armija i sve ruske patriote doživeti u Čečeniji novi i ovoga puta konačni poraz.

JOŠ septembra 1999. godine u američkom listu "Los Anđels tajms" pojavio se članak pod sugestivnim naslovom "Buka imperije u raspadu". NJen autor je situaciju u Rusiji na kraju veka poredio sa položajem Otomanske imperije početkom 20. veka, kada je čak Nikolaj Drugi nazivao "evropskim bolesnikom". Prema tvrdnji M. Rejnoldsa, ne samo Čečenija, već i ceo severni Kavkaz već osam godina se nalazio u stanju ustanka, protiv koga Rusija ne može da se izbori, što vodi ka njenom raspadu. Konačna dijagnoza je bila sledeća: "Zapad treba da se pripremi za sahranu Rusije, a ne za oporavak posle operacije".

Na našu sreću, ta očekivanja nisu bila opravdana, iako je opasnost da će se događaji odvijati po najgorem scenariju bila ogromna.

Vojska je u ovom ratu razumno koristila svoju prednost u vatrenoj moći primenjujući taktiku vatrenog valjka, protiv koje su odredi pobunjenika nemoćni. Pri tom, vojska im nije dozvolila nikakav predah. Ne stupajući u direktni dodir sa odredima čečenskih pobunjenika i ne trudeći se da unište uporišta stvorena na raznim mestima po Čečeniji, ruska armija ih je zaobilazila, tako da su bili prinuđeni da se brzo povlače u strahu od bitaka na otvorenom prostoru ili opkoljavanja. Armija nije osvajala ni sela, ni gradove, već ih je samo svojim kretanjem prisiljavala ili na predaju ili na bekstvo. Bilo je mnogo slučajeva da je ne samo rusko, već i čečensko stanovništvo podržavalo rusku vojsku i pomagalo joj da zavede red - kako bi spasli svoje kuće i imovinu. Desetine hiljada izbeglica su odlazile uglavnom u Ingušetiju - pod zaštitu ne samo ingušetskih vlasti, već i ruske armije.

U Gudermesu i drugim rejonima u podnožju planina u Čečeniji oko muftije Ahmada Kadirova i bivšeg gradonačelnika Groznog Bislana Gantemirova počele su da se okupljaju stotine, a zatim i hiljade Čečena, koji su bili spremni da žive u sastavu Rusije i da vode rat protiv vahabita i stranih najamnika, protiv terorista i ekstremista, koji su faktički oteli vlast u Čečeniji. Još u jesen 1999. godine Vladimir Putin je u Belom domu imao sastanak i sa mnogim autoritetima iz čečenske dijaspore, i sa Ahmadom Kadirovim, i tada je postavio osnovu za kombinovanje vojnih i političkih metoda u rešavanju problema Čečenije. U već oslobođenim delovima Republike počeo je da formira lokalnu vlast uglavnom od lokalnog stanovništva.

(NASTAVLJA SE)