Godina novog vođe

DEO ruske političke stabilnosti 2000. godine činila je i stabilnost kadrovskog sastava u najvišim ešelonima vlasti, čega nije bilo u Jeljcinovo vreme. U periodu od 1992. do 1999. godine u Rusiji je smenjeno oko 40 potpredsednika vlade i više od 200 ministara, a takođe i pet premijera, četiri javna tužioca i nebrojeno mnogo odgovornih lica u predsedničkoj administraciji i u Savetu bezbednosti. Skoro svima se to događalo potpuno neočekivano.
Jeljcinovi najbliži saradnici su saznavali za svoju smenu ne samo dok su podnosili predsedniku izveštaje, ili u vreme sednice u Kremlju, već i u vreme godišnjeg odmora, u vikendici, na putu ka poslu, na službenom putu, ujutro za vreme doručka ili uveče za vreme večere, telefonom od predsednikovog pomoćnika ili iz izveštaja informativnih agencija i televizijskih novosti. Ponekad su ljudi isto tako neočekivano mogli da saznaju i da su postavljeni na novu visoku funkciju. Takve stvari se nisu događale u 2000. godini. Za mnoge posmatrače je bila čudna činjenica da su prvih dana januara 2001. godine na sednice vlade dolazili sve isti ministri, koji su se tu okupljali i u januaru 2000.

BIO je samo jedan izuzetak: početkom februara razrešen je dužnosti ministar energetike Aleksandar Gavrin - “zbog hronične nesposobnosti da se izbori sa problemima te grane”. Nije bilo velikih promena u predsedničkom kabinetu i službama bezbednosti. Za novog javnog tužioca, na faktički upražnjeno mesto postavljen je dotadašnji prvi zamenik.
Naravno da su kadrovske promene u najvišim krugovima vlasti bile neophodne, i mnogi posmatrači su te promene očekivali još pre leta 2001. godine. Ali skoro svi su se slagali da promene i prekrajanja u najvišim krugovima vlasti teško mogu iznenaditi javnost svojim radikalizmom.
U knjizi intervjua “U prvom licu”, koja je izdata marta 2000. godine, navedene su reči Vladimira Putina o redosledu problema koji stoje pred novom vlašću. “Tehnolozi sa kojima radimo”, primetio je Putin, “prave program rada po godinama. Prva godina - određivanje ciljeva i formiranje tima; druga godina i polovina treće - postizanje konkretnih rezultata po fazama; kraj treće i početak četvrte godine - prikazivnje tih rezultata i ulazak u novu izbornu kampanju. I ako se ciklus prekine, sve ode uzalud.”

PUTIN nije imao nikakav tim, već je imao malu grupu ljudi koje je dobro poznavao - iz peterburške gradske vlade, iz studentskih dana, iz FSB. Ti ljudi su već zauzeli mesta u administraciji Kremlja i Belog doma, u pres-službi, Kabinetu, Savetu bezbednosti, FSB, Centru za strateške projekte. NJihova imena su poznata: Herman Gref, Dmitrij Kozak, Sergej Ivanov, Igor Sečin, Dmitrij Medvedev, Nikolaj Patrušev, Viktor Čerkesov, Aleksej Kudrin, Leonid Rejman, Viktor Ivanov.
Ti ljudi zajedno nisu predstavljali nekakav homogeni politički tim. Zato se u štampi moglo sresti poređenje Putina sa kraljem, koji još nema svitu, ili sa junakom iz bajke Černomorom, koji je izašao iz okeanskih dubina, ali bez svoja trideset tri junaka.
Zima i proleće 2001. godine su bili daleko mirniji nego pre godinu ili dve. Pojavili su se jasni znaci stabilnosti u životu društva i radu države. Ekonomija je napravila primetni korak unapred, realni prihodi većine stanovništva zemlje su se povećali - prvi put za dvanaest godina. Shodno tome, popravilo se i raspoloženje građana.
Prvi put za poslednjih nekoliko godina više od 26 odsto stanovnika Rusije je ocenilo da su rezultati godine za njih lično i za njihove porodice u celini dobri ili čak veoma uspešni. Pri tom, je preko polovine građana zemlje izrazilo pozitivna očekivanja za sebe i svoju porodicu za celu 2001. godinu. Takođe, prvi put posle deset godina ogromna većina građana je smatrala da ne veruje ni u mogućnost raspada zemlje, ni u dalju degradaciju njene privrede, ni u uspostavljanje diktatorskog režima na vlasti, ni u to da će Rusija pasti u potpunu ekonomsku i političku zavisnost od Zapada.
I sam predsednik Vladimir Putin je pozitivno ocenio rezultate svoga rada i rada vlade, mada je podvukao i da nije urađeno sve što je on želeo. I na prvu godišnjicu predsedničkih izbora u Rusiji i na godišnjicu inauguracije Putina mnogi listovi su uglavnom pisali o njegovim uspesima, mada nije mali broj onih autora koji su tvrdili da je mnogo štošta u radu predsednika za njih bilo potpuno neočekivano.
U ZIMU i proleće 2001. godine svi politički posmatrači i sociolozi isticali su neobično visok nivo podrške Vladimiru Putinu, praktično u svim slojevima društva. Još novembra 1999. godine, kada je rejting poverenja prema Putinu, tada još na dužnosti premijera, dostigao 40 odsto eksperti su tvrdili da je to nivo “gornje granice” i da je viši rejting poverenja prema političaru u Rusiji “u principu nemoguć”. Ali, posle godinu dana, u novembru 2000. godine on se popeo na 60-65, a do marta 2001. godine je prešao 70 procenata. Taj visok nivo poverenja prema Putinu se zadržao i u aprilu i maju 2001. godine. Pri tom su eksperti i analitičari ponekad sa tugom, a i sa nadom, bili prinuđeni da tvrde da je “Putinova većina veoma otporna, ali nije večna”. Čak je jedan od vodećih ličnosti u frakciji “Jabloko” u državnoj dumi Sergej Ivanenko bio prinuđen da prizna da je godina posle predsedničkih izbora u Rusiji bila “godina Putina” i da je stanovništvo u zemlji počelo da veruje u vlast, “čega ranije nije bilo”.
Čak su i autori lista “Zavtra”, polemišući sa listom “Sovjetskaja Rosija” podvukli da je Vladimir Putin za godinu dana boravka u Kremlju uradio ogroman posao i “izrastao u velikog rukovodioca”. Te ocene su, nesumnjivo, bile bliže istini.
(NASTAVLJA SE)