Tajkuni hoće vlast

NEKOLIKO veoma različitih, ali međusobno povezanih događaja izazvali su 2003. godine javnu polemiku i mnogo veoma različitih komentara, kako u ruskoj, tako i u inostranoj štampi. Najveću pažnju je privuklo hapšenje jednog od vodećih akcionara i suvlasnika grupe JUKOS Platona Lebedeva. To je prvi milijarder koji je uhapšen u Rusiji. On nije samo lični prijatelj predsednika kompanije JUKOS Mihaila Hodorkovskog, koji se smatra najbogatijim biznismenom u Rusiji.
Lebedev je i sam vlasnik nekoliko hemijskih i naftnih kompanija, od kojih je najveća registrovana na Gibraltaru. Prema podacima iz strane štampe, Lebedev je kontrolisao sredstva u iznosu od 1.520 milijardi dolara. Javno tužilaštvo je protiv Lebedeva podiglo optužnicu u vezi sa tri člana Krivičnog zakonika, u kojima se uglavnom radi o krađi i prevari, kao i o neplaćanju poreza. Istovremeno sa Lebedovom uhapšen je i jedan od rukovodilaca obezbeđenja JUKOS-a Aleksej Pičugin, koji je optužen, između ostalog, i za organizaciju naručenih ubistava. U različitim sektorima JUKOS-a izvršeni su pretresi i oduzeti su dokumenti. Krajem oktobra je i prvi čovek JUKOS-a Mihail Hodorkovski pozvan na saslušanje, a zatim uhapšen.
DRUGI događaj koji je ponovo izazvao pažnju i postavio pitanje oligarha bila je neočekivana kupovina poznatog engleskog fudbalskog kluba Čelsi od strane poznatog biznismena i istovremeno gubernatora Čukotskog okruga Romana Abramoviča. Prema podacima iz britanske štampe, za kupovinu Čelsija, otplatu njegovih dugova i dovođenje novih igrača Abramovič je utrošio ogromnu sumu od 350 do 400 miliona dolara.
Relativno mladi (tridesettrogodišnji) biznismen, koji čak nema visoko obrazovanje, Roman Abramovič, skrenuo je na sebe pažnju tek početkom 1999. godine, kada je Aleksandar Koržakov, šef predsednikovog obezbeđenja, napisao da je Abramovič glavni finansijer porodice Borisa Jeljcina. Novine i televizija tada čak nisu imale ni fotografiju tog toliko uticajnog bankara... ali uskoro posle toga se ispostavilo da Abramovič nije samo akcionar i član Saveta direktora, već i faktički vlasnik velike naftne korporacije ”Sibireneft”, da u svojim rukama drži kontrolne pakete akcija nekoliko aluminijumskih kombinata i još desetine preduzeća, kompanija, hotela i firmi koje se bave konsaltingom.
KADA se našao u centru pažnje, Abramovič je rešio da se kandiduje za državnu Dumu i ušao je u nju kao predstavnik biračkog okruga na Čukotki. Nečujno je sedeo u Dumi i nije ulazio ni u jednu frakciju. Posle godinu dana kandidovao se na izborima za gubernatora Čukotke i, naravno, pobedio.
Teritorija Čukotskog autonomnog okruga je znatno veća od Francuske ili Nemačke, ali stanovnika je manje od 80.000. Verovatno je to najzabačniji i najsiromašniji region Ruske Federacije. Abramovič je ovde razvio široku delatnost, izgradio je uglavnom sopstvenim sredstvima nekoliko bioskopa, klubova, škola, bolnica, popravio je stanje transporta, dečjih odmora na južnim obalama, penzija itd. Ali, na dalekoj i hladnoj Čukotki nije moguće popraviti mentalitet za dve ili tri godine, i 2003. godine gubernator Abramovič se u svojoj rezidenciji pojavljivao sve ređe i ređe. Mnogo češće se mogao videti u Moskvi ili u inostranstvu. U štampi su počela nagađanja, šta će biti sa Romanom Abramovičem i njegovim timom kada se završi period gubernatorstva. Kupovina engleskog fudbalskog kluba Čelsi je to pitanje pojasnila samo delimično...
U vreme kada je Abramovič počeo da se skoro otvoreno povlači iz društvenog rada i politike i da svoje ogromno lično bogatstvo prebacuje u inostranstvo, četrdesetogodišnji Mihail Hodorkovski je saopštio da bi on želeo da kroz nekoliko godina napusti sferu biznisa i da se usredsredi na društveni i politički rad u Rusiji. Već početkom 2003. godine kompanija JUKOS je znatno povećala obim finansiranja ne samo partije Jabloko, već i nekih grupa i struktura KP Rusije. U izbornim listama Jabloka moglo se naći mnogo ljudi koji konkurišu za mandate u Dumi, a koji su veoma tesno povezani sa kompanijom JUKOS. Nekoliko osoba iz različitih delova JUKOS-a našlo se na izbornim listama KP Rusije.
Odnosi između vlasti i dela velikog biznisa zaoštrili su se ne samo zbog prevelikih političkih ambicija nekih oligarha već i iz drugih razloga. Sada nema potrebe govoriti o vremenima i uslovima u kojima su dobijanje i prerada nafte privatizovani. Novi vlasnici su uspeli da održe, čak i da razviju naftnu privrednu granu u veoma teška vremena, kada je cena nafte na svetskom tržištu pala na 12-14 dolara po barelu, a celokupna struktura državne uprave i planiranja ekonomije bila je uništena.
Nema smisla ni čuditi se što je neko 1995. ili 1996. godine kupio za 100 miliona dolara kompaniju koja danas vredi milijardu ili dve milijarde dolara. Privatizacija je bila nepoštena, u nekim slučajevima čak i sramotna akcija, o tome je sve već rečeno i napisano i to svi znaju. Ali mi svi vidimo i to da naftne kompanije danas rade veoma efikasno, uspešno, i u celini mnogo bolje nego u sovjetska vremena, posebno sa tačke gledišta tehnologije i ekologije. Rad i kolektiva naftnih kompanija i njihovog rukovodstva zaslužuje velike plate. Ali ne treba ih preplaćivati. Naftnu industriju nisu stvorili njeni sadašnji vlasnici i bilo bi ispravnije raditi sa njima na osnovu koncesija ili rentiranja. Sama nafta je prirodno bogatstvo koje pripada celom narodu koga predstavlja njegova država.
Čime u savremenoj Rusiji može da se opravda kupovina inostranih sportskih klubova, luksuznih jahti i zamkova, kao i velikih imanja u okolini Londona, na obalama Francuske i Španije od strane naftnih magnata? Čak su i u Saudijskoj Arabiji i u Emiratima prinčevi iz kraljevskih porodica poslednjih deset godina pazili da žive skromnije, brinući se ne samo za svoje lične već i za državne interese.
(NASTAVLJA SE)