Levo od - sedmog!

Pišu: Uglješa Balšić i Veljko Lalić
“I UMRETI za slobodu može samo div junak”, pesma je sa kojom su komunisti i partizani odlazili u borbu, a neretko i u smrt. Ovi stihovi kao da su postavljali kodekse ponašanja, kako na frontu, tako i u ilegali.
Period Drugog svetskog rata zahtevao je div-junake, ali sa herojima se javljaju i izdajnici. Valjda i zato da bi ovi prvi bili veći, hrabriji i slučniji divovima iz pesme. Večni beleg izdajnika lepljen bez mnogo milosti. Ali, milosti tada nije bilo.
U Komunističkoj partiji Jugoslavije poseban značaj je pridavan držanju pred klasnim neprijateljem, o čemu se raspravljalo na partijskim sastancima. O ovoj temi su komunistima držani kursevi, ali je često sve teorisko znanje bilo razbijano kao kula od karata, kada bi ilegalci pali u ruke iskusnih, i neretko surovih policajaca.
Na komunističkim sastancima su isticani primeri nepokolebljivog držanja pred neprijateljem, a navođeni su primeri drugova koji su izdržali svu torturu, a da nisu niša izdali. O hrabrom držanju komunista pisano je često u proglasima i okružnicama KPJ. Tako, septembra 1942. godine u okružnici broj 4 pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, između ostalog se navodi: “Najsvetlije tradicije naše partije, najveća dragocenost koju je Partija predala u ruke novim generacijama jeste herojsko i komunistima dostojno držanje njenih najboljih boraca pred klasnim neprijateljem”, da bi se zatim navela imena članova KPJ Đure Strugara, Vukice Mitrović i Miloša Matijevića, koji su 1941. godine izdržali mučenja u Specijalnoj policiji Beograda i Gestapou, a da nisu progovorili o ilegalnom radu.
Kult heroja potkrepljivan je žigosanjem onih koji su pred torturom poklekli. Komunisti, uglavnom, nisu krili svoje drugove koji su popustili pred pretnjama, batinama i mučenjem u kazamatima Specijalne policije Uprave grada Beograda ili Gestapoa.
BEZ DILEME i bez milosti komunisti su izdajnikom proglasili i Veru Miletić. U Odeljenju specijalne policije Uprave grada, 24. novembra 1943. godine na početku saslušanja upisano je - Vera Miletić, studentkinja filozofije, stalno nastanjena u Požarevcu, Nemanjina ulica br. 44. Tako počinje zapisnik sa saslušanja, koje “Novosti” ekskluzivno objavljuju, tačno 61 godinu posle njenog iskaza datog, po svemu sudeći lično Božidaru - Bošku Bećareviću, tadašnjem šefu Četvrtog odseka u Specijalnoj policiji Uprave grada Beograda. Ovaj prepis zapisnika 61 godinu ležao je u depoima OZN-e i UDB-e, a već mnoge priče ispredane su o “provali u jesen 1943. godine”, posle koje su u Beogradu razbijene mnoge ćelije, a članovi KPJ pohapšeni. Ovaj zapisnik konačno otklanja sve dileme i sva nagađanja koja su nesrećnu ženu, sticajem okolnosti, pratile sve do današnjeg dana. Ogromno interesovanje javnosti za Veru Miletić pobudila je činjenica da je njena ćerka Mira Marković, supruga Slobodana Miloševića. Sudbina Vere Miletić često je bez ikakvog povoda vezivana za njenu ćerku ili čak za JUL.
Tragedija Vere Miletić, koja je u vreme “jesenje provale” imala 24 godine, počinje avgusta 1943. godine kada se posle obavljenog vojno-političkog savetovanja u Šumadiji, u Beograd vratio Blagoje Nešković. On u prestonicu dovodi Veru, tada člana okružnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije za Požarevac. Ona dolazi sa zadatkom da hitno preuzme sve partijske veze od Vasilija Buhe, organizacionog sekretara pokrajinskog komiteta za Srbiju. Cilj je bio da ona postane rukovodilac mesne organizacije, dok se ne formira mesni komitet.
Vera Miletić o samim počecima svog komunističkog rada, islednicima ili samo Bošku Bećareviću, šefu četvrtog antikomunističkog odseka, kako je navedano u prepisu izvoda sa saslušanja, rekla je sledeće:
“PRVI put sam se upoznala sa idejama komunizma u sedmom razredu srednje škole. Tada se tamo prvi put pojavljuje levičarski pokret i kao rukovodioci u srednjoj školi istakli su se: Vojin Martinović (nestao), Svetislav Ivanović (poginuo), Čeda Janković (poginuo) i Jovan Šerbanović (u Homoljskom odredu). Kroz učestvovanje u literarnoj družini `Razvitak` sprijateljila sam se sa njima i po njihovim uputstvima formira se u mom razredu jedna grupica od Mileve Perić (živa), Davorjanke Paunović (u Bosni), Rade Trifunović (poginula), Slobodanke Stefanović (u Smederevskoj Palanci) i mene. Mi smo čitale naprednu literaturu i smatrali se koministima. Uskoro se to otkrije i Mileva bude isključena, a nas četiri ostanemo i dalje. Posle svršene velike mature upoznajem se sa Božidarom Dimitrijevićem, studentom filozofije (živ) i sa njim, Ivanovićem i Paunovićem celo leto učim `Političku ekonomiju` od Segala, `Razvitak društva` od Filipovića i još neke druge stvari”, navodi se u prepisu izvoda sa saslušanja Vere Miletić, ili barem ono što je ostalo u njemu, koji je šest decenija i jednu godinu čuvan u arhivama Državne bezbednosti.

NEMAC SPASAO SRBINA
KOMUNISTI su u svojoj propagandi upadljivo isticali herojsko držanje pred islednicima Specijalne policije Uprave grada. Često su navodili slučaj Adama Božanovića, koji je u septembru 1941. godine nekoliko dana skrivao u svom stanu Mihajla Rajanovića, žandarma koji je dezertirao. Kada je priveden, Božidar Bećarević, šef četvrtog odseka specijalne policije, pitao je Adama zašto je skrivao žandarma:
- Ja sam jugoslovenski Švaba, volim Srbe i vi kao Srbin ne treba da me gnjavite za ovo. Spasao sam jednog Srbina, da ga Nemci ne bi ubili - rekao je Adam.
(NASTAVLJA SE)