Akter velike provale

Pišu: Uglješa Balšić i Veljko Lalić
VERA Miletić, žena čije je ime decenijama izgovarano sa prezirom, koji komunisti nisu krili prema “drugovima” koji su izdali i poklekli pred “klasnim neprijateljem”, u Beograd iz Požarevca stiže ratne 1943. godine. U Beogradu komunisti su u dubokoj ilegali, nepovezani, sa veoma slabom organizacijom. Ona dobija zadatak da poveže razbijene redove.
Prva veza koju je primila od Blagoja Neškovića bio je Janko Janković, šef kartoteke specijalne policije, inače i kum Božidara - Boška Bećarevića, šefa Četvrtog, antikomunističkog, odseka. Upozorena je da u radu sa Jankom bude veoma obazriva. Skrenuta joj je pažnja da Janko ne daje sve podatke koje bi mogao da zna, i da se sa njim sastaje samo kod njegove rođake Bose Đorđević u Ulici Vele Negrinove 13. Obično je od Vasilija Buhe dobijala spisak u kojem je bilo upisano koje informacije tražiti od Janka. Vera i Janko Janković sastali su se osam puta, a ona je posle svakog susreta podnosila izveštaj Buhi. On joj je, između ostalog, predao na uvid saslušanja Voje Ilića, Žarka Katanića, Ane Bulović, Stevana Rađenovića i drugih. Za uhapšenu grupu Stojana Milovanovića u septembru 1943. godine znao je samo da joj kaže da se Milovanović ne drži dobro, da je Obrad Papić prebijen, a da Duško Jovanović vodi policiju po stanovima nekih srednjoškolaca.
Mlada, dvadesetčetvorogodišnja Vera Miletić tada nije ni slutila da će uskoro i ona sama davati Bošku Bećareviću, šefu Četrvrtog odseka Uprave grada, veoma važne podatke, pomoću kojih će hapsiti njene drugove. Nije ni slutila da će ona biti glavni, nesrećni, akter “Velike jesenje provale”.
ISLEDNICIMA u Četvrtom odeljenju specijalne policije Uprave grada pričala je u novembru 1943. godine: ”Tek na univerzitetu počinjem da shvatam ideologiju komunizma. Stanovala sam u Domu studentkinja i tamo se upoznala sa Dragicom Petrov (streljana), Razumenkom Petrović (živa) i Milkom Minić (živa), koje su bile u upravi i centralne ličnosti u Domu. Pored njih učestvujem u radu u Domu: u kulturnim priredbama, zidnim novinama, ženskoj sekciji. Na fakultet sam tada slabo odlazila, samo znam da su se Razumenka, Milka, Šegvić Zdenka (streljana) i Zagorka Blažić (živa) tamo isticale.
U drugoj godini studija ulazim u upravu doma i ostajem kao sekretar sve do rata. Pred kraj druge godine obrati mi se Milica Križan, student agronomije (streljana) s pozivom da radim sa srednjoškolcima. Upoznajem se tada sa Dražom Markovićem, studentom medicine (živ), Vojom Ilićem, bankarskim činovnikom, i Mišom Radomanom (živ). Upravo sam se počela povezivati sa srednjoškolcima kada budem uhapšena zbog dočeka ruskog poslanika Lavrentijeva. U julu odem kući u Požarevac i odmah se uključim u Skojevski rad, koji je baš postavljao Dušan Višić, student (poginuo). Od Rade Cvejića, opančara (u logoru), Dragiše Lazarevića, krojača (ne znam šta je s njim), Bogoljuba Stojanovića, studenta (živ), Davorjanke Paunović i mene načinjen je omladinski aktiv koji je trebalo da radi po Požarevcu i okolnim selima. Forma rada bili su: izleti, žurevi, fudbalske utakmice, seoske knjižnice i rad kroz organizaciju zadružne omladine”, navodi Vera Miletić, prema zapisniku sa saslušanja.
U Zapisniku, kako se navodi, “o saslušanju Vere Miletić, studentkinje filozofije, stalno nastanjene u Požarevcu, Nemanjina ulica br. 44”, koji “Novosti” ekskluzivno objavljuju posle 61 godine provedene u arhivama Ozne i Udbe, ona precizira da u Požarevac dolazi petog aprila.
“Tamo se sastajem sa Božidarom Dimitrijevićem i saznajem da u čitavom našem okrugu, takoreći, nema partijske organizacije. Napolju (na slobodi) je bilo samo nas nekoliko: Dimitrijević, Milan Bogdanović, krojač (streljan), Roksanda Ignjatović, učiteljica (u logoru), Čeda Vasović, krojač (poslat od PK na rad u Požarevac - poginuo) i ja. Zatim u Turiji: Veljko i Nata Dugošević (poginuli), u Velikom Gradištu: Dušan Veličković, učitelj (u logoru), u Kučevu: Ćira Ristić, rudar (živ), u Homolju Šerbanović. Ipak, moralo se raditi, pa makar i da još nije bilo dovoljno kadrova. Sami na svoju ruku formiramo mesno povereništvo koje je imalo da prodre i na sela. Direktiva nismo imali nikakvih, ali smo shvatili da je linija rada: razobličiti izdaju zemlje, isticati nenarodnu politiku svih režima do sada i popularisati SSSR. Tako politički priterati narod da počne borbu za oslobođenje”.
U PRVI plan, nastavlja pred islednicima svoj iskaz Vera Miletić, stavljamo rad na povezivanju sa selima i na stvaranju partijske organizacije. Radili smo na tome da narod skriva hranu i oružje i da se ne odaziva na poziv vojnih vlasti na predaju već da beži od kuće. Otvorili smo sve magacice u Požarevcu i razdelili hranu sirotinji. Za nepunih mesec dana učinili smo mnogo na ostvarivanju ovih zadataka.

Žena, koja je decenijama među komunistima žigosana kao izdajnik, dalje, prema prepisu izvoda iz zapisnika navodu: ”U maju dolazi Moma Marković, član PK, i donosi nam novu direktivu za naoružavanje i pripremu za stvaranje odreda. Marković je rasturio ono naše povereništvo i ostavio kao poverenike za budući OK: Vasovića, Dimitrijevića, Vasića i mene. Uskoro dolazi Slobodan Penezić, član PK Skoja, i formira OK Skoja, od mene, Danice Stefanović, Živojina Albunovića, stdenta tehnije (živ), Dragoljuba Dulića, seljaka (poginuo), Lazarevića, krojača (u logoru), i Vlaste, seljaka iz Toponice, u Bosni. Sa ovakvim rukovodstvom radili smo vrlo brzo i do kraja juna, kada je održana okružna partijska konferencija. Postigli smo već prilično”, navela je Vera Miletić islednicima u Specijalnoj policiji u poznu jesen 1943. godine.

Saslušanje Bećarevića
U ZAPISNIKU o saslušanju Božidara Bećarevića, šefa Četvrtog antikomunističkog odseka, koji je sačinjen 11. juna 1949. godine u prostorijama Udbe za Srbiju, islednik je pitao okrivljenog: "Sećate li se konkretno slučajeva u kojima ste vi primenili tuču?"
" Sećam se, na primer, slučaja Dušana Grubača, Pere Ristića, Slavke Anaf, Jovana Đorđevića Svetislava Kanačkog, Vere Miletić, Vasilija Buhe i tako dalje", odgovorio je Bećarević.
(NASTAVLJA SE)