Prva akcija – dobra

Pišu: Uglješa Balšić i Veljko Lalić
VERA Miletić, pored Vasilija Buhe, glavni akter “Jesenje provale 1943. godine”, do današnjeg dana, sticajem okolnosti u žiži je interesovanja naše javnosti. Komunisti joj, barem javno, nisu oprostili greh izdaje, a uvid u zapisnik sa saslušanja, koji objavljujemo, potvrđuje da je mlada Vera poklekla pred lukavim i brutalnim islednicima Specijalne policije Uprave grada Beograda. Posebno pred perfidnom igrom Božidara Bećarevića, šefa Četvrtog odseka. Vera se u zapisniku, između ostalog, seća vremena provedenog na terenu. Ona navodi da su na terenu brzo nicali omladinski aktivi.
"Kako je omladina bila vatrenije raspoložena za borbu, posvećivali smo joj veliku pažnju. Održavali seoske, međuseoske i međusreske omladinske konferencije, naoružavali omladinu i znanjem i oružjem. Rezultata je bilo jer su naša najjača snaga bili kasnije upravo ovi ljudi iz aktiva. Imali smo sledeće stanje partijske organizacije: u Požarevcu, nekoliko jedinica sa ovim ljudima: Solomon Anaf (poginuo), Vida Stanković (student), poginula, Mihailo Miletić, student (poginuo), Draža Marković, student (poginuo), Dragoljub Milojković, student (streljan), Radomir Milenić, student (živ), Živojin Albunović, kasnije isključen iz KP, Bojana Prvulović, krojačica (poginula, LJubica Janjić, krojačica (živa), Jovanka Nikolić, učenica u Smederevskoj Palanci, dva Lazarevića, krojača (sem jednog Lazarevića svi izginuli), Rosa i LJuba Ignjatović (on poginuo), Cane krojač (živ), Nikola, srednjoškolac iz Beograda (nestao), Vuka Stojković, domaćica (živa, isključena iz KP, i LJubica - Mala, krojačica (živa)”, navodi se u prepisu zapisnika koji je načinjen u Specijalnoj policiji Uprave grada Beograda 24. novembra 1943. godine.
ZATIM, Vera Miletić navodi imena i prezimena i stanje u partijskoj organizaciji u Velikom Gradištu, Petrovcu, Malom Crniću, Brežanu, Aleksandrovcu, Rakincu, Kostolcu... Ređaju se imena, zanimanja, godišta. Vera Miletić nastavlja:

”Okružna partijska konferencija održana je krajem juna na imanju Leševićke, blizu Požarevca. Od Bože Đurića smo dobili ključeve od zgrade. Konferenciji su prisustvovali: Dimitrijević, Vasić, Cvejić i ja, kao kandidat za OK, zatim Stojanović, ispred organizacije u Brežanu, rudar Molotov, ispred organizacije u Kostolcu, Ana, Slobodanka Stefanović i Milan Bogdanović, ispred organizacije u Požarevcu. Šerbanović kao jedini predstavnik Homolja, Blagoje i Mile Stević, ispred organizacije u Rabrovu.

Kao delegat KP bio je Moma Marković. On ostaje od tada na radu u našem okrugu do 1. decembra 1942. godine, kada ga zamenjuje instruktor PK Andrija Habuš, koji je u Kosmaju bio poznat pod svojim pravim imenom, dok se kod nas predstavljao kao Mita. Na konferenciji je podvučena razlika u našem radu od pre i posle rata. Istaknuto je da mirnodopska agitacija i propaganda prelazi u ratnu; fašizam je ugrozio svet, on se mora uništiti, njegove sluge su izdale našu zemlju, mi je moramo osloboditi, oslanjajući se uvek na velikog prijatelja SSSR. Na taj način stvorićemo zemlju pod narodnom vladom. Zatim je naglašeno da je organizovanje odreda i borba težište budućeg rada.

MOMA Marković nas je tada rasporedio po srezovima i uzima u svoje ruke celokupno rukovodstvo: Dimitrijević i ja idemo u Pek, Slobodanka Stefanović u Mlavu, Rada Trifunović ostaje u Moravi, a u Požarevcu ostanu još neko vreme Vasović, Stojanović i Šerbanović. Ovaj raspored je ostao do kraja 1942. godine. Dimitrijević i ja za kratko vreme pripremili smo uslove za nicanje odreda i gerilsko ratovanje.

Međutim, nije se uspelo da se ove desetine povedu u odred kada je trebalo, jer mentalitet našeg seljaka je takav - da bude spreman, ali da vidi najpre kako će sve to ići. Zato smo pristupili direktnije: poslali smo 3. avgusta u šumu Veljka i Natu Dugošević, i njihova dva ili tri dobra simpatizera, a kao prvu bazu odredili smo Zvižd. Veljko je bio vrlo popularan, pa se među Vlasima brzo pročulo o njihovom dolasku. Posle jedno 15 dana, odred koji je brojao oko 14 ljudi izvršio je prvi prepad, na žandarmerijsku stanicu u Dobri. To je široko odjeknulo i Vlasi počinju da se javljaju Veljku. Tada se još nije znalo za ime `partizani`, a još manje da ovu borbu predvodi Komunistička partija. Narod nas je zvao `četnicima`, jer je samo za njih znao iz prošlog rata”, navela je Vera Miletić pred islednicima Specijalne policije 1943. godine. Kako će kasnije sama reći, ovo su za nju bili srećni dani.

AKCIJA U KUČEVU
“POSLE prve akcije razoružana je žandarmerijska stanica u Kučevu, izvršen je i napad na Gradište, kada je zarobljeno 11 nemačkih oficira. Ove dve akcije bile su presudne za dalji razvoj odreda, koji je naglo postao popularan i do kraja avgusta prešao broj od sto ljudi. Naše seljake nije u borbu pokrenula političku svest, već osećanje ugroženosti od okupatora. Posle ovih akcija videlo se da okupator ne dolazi po hranu u Zvižd, seljaci nisu morali da se drže ograničenog kretanja, niti drugih odredbi okupatora, i to im se svidelo”, navela je Vera Miletić pred islednicima Specijalne policije u Beogradu, posle hapšenja u oktobru 1943. godine.
(NASTAVLJA SE)