Streljanje zbog šamara

PIŠU: Uglješa Balšić i Veljko Lalić
VERA Miletić nastavlja svoj iskaz pred islednicima Četvrtog odeljenja Specijalne policije uprave grada Beograda sećanjima o partizanskim danima u okolini Požarevca. Prve partizanske akcije bile su uspešne, i to kao da je dalo krila mladim proleterima. Vera Miletić novembra 1943. godine islednicima priča: ”Može se reći da je još jedna stvar privlačila stanovništvo ovih pasivnih krajeva, a to je da se u odredu dobro hranilo i odevalo, jer je narod na svakom koraku izlazio u susret, a bilo je i velikih zaplena. Mi smo, sa svoje strane, neumorno politički radili, nastojeći da ubedimo ljude da je to samo zahvaljujuću našem ustanku i da, ako listom ustanemo, možemo sasvim isterati Nemce.
Vojnička organizacija u odredu u početku bila je jako slaba. Čete su imale komandire i politkomesare. Uspehe koje je odred postigao traba tražiti u oduševljenju za borbu, a ne u znanju i čvrstini komandovanja. Mi smo se i sami čudili kako naš odred napreduje. Veze sa Glavnim štabom za Srbiju nismo imali sve do kraja 1941. godine, niti smo znali šta se radi u drugim krajevima Srbije. Stvarni rukovodilac svih operacija u našem kraju bio je Moma Marković. Većina partizana tada je bila politički nesvesna i stvarno daleko od KP.
ZVANIČNO odgovorni za politički rad bili su politkomi, ali ni oni nisu imali potrebno znanje. Za politkome mi smo određivali ljude koji su iole umeli politički da deluju i koji su bili popularni. Oni nisu morali da budu članovi KP - Boža Đurić, poljoprivredni referent iz Požarevca, Draža Marković, Dragoljub Dulić, ćata iz Srpca, Branko zvani Otrov. Partijska organizacija u odredu u to vreme nije se ni osećala, jer se članovi partije nisu gotovo ni sastajali. Zadatak je bio da rade na popularizaciji SSSR i KP, i to samo preko pojedinačnih razgovora. Prvi partijski sekretar bila je Nata Dugošević.”
Vera Miletić nastavlja sa sećanjima iz dana partizanske borbe iz kraja oko Mlave.
“Tek kada dolazi Dragoljub Bulić, popularan i preduzimljiv čovek, u Mlavi se formira odred od dve čete. Za komandira druge čete postavili smo najpre Milana Šarića, rudara iz Dobre (nestao), pa pošto se pokazao slab, Kostu, radnika iz Beograda (krupan, visok, oko 35 godina star, učestvovao u otmici Leke Rankovića i zatim došao kod nas - streljan). Ove mlavske čete imale su mnogo manje akcija nego Zviške. One su prve došle u sukob sa Dražinim četnicima iz Gornjaka, još pre nego što je došla direktiva o saradnji. Ne sećam se tačno vremena kada je to bilo”, navodi Vera Miletić, u prepisu zapisnika sa saslušanja iz novembra 1943. godine.
Dalje navodi da je septembra od svih četica u Zviždu i Mlavi napravljen Požarevački odred. Brojao je oko 300 ljudi. Vojne operacije su, prema njenom svedočenju, postajale sve ozbiljnije.
“Ulagali su se veliki napori da se uspostave dobri odnosi sa četnicima iz Gornjaka i četnicima Leonide Plješkovića iz Kučeva, sa kojim je postignuta neka vrsta saradnje. NJegovi četnici zahtevali su da im se da na samostalnu upravu leva obala Peka. Partizanima da ostane desna. Tražili su da se i deli plen iz svake akcije, makar oni u njoj i ne učestvovali. Ovo je mnogo otežavalo uspostavljanje narodne vlasti po tim selima, gde su četnici bili otpočeli široko pljačkanje hrane i batinanje za neposlušnost.

ODRED je rastao i pred kraj slobodne teritorije brojao je do 1.000 ljudi, oko 10 četa. Kroz sve ozbiljnije borbe izrastao je i štab u samostalnog rukovodioca, mada je radio pod direktnom kontrolom Mome Markovića. Pojačavala se disciplina, zapravo, primoravaju se ljudi na nju, jer je veliki deo partizana tu, zato što su dobrovoljno došli, i zato što to nije bivša jugoslovenska vojska, i zato su smatrali ni obavezni da se pokoravaju svim naredbama. Za sprovođenje potrebne discipline pristupalo se raznim merama: ubeđivanjem, političkom vaspitanju, davanju primera od strane članova KP, kažnjavanju (dupla straža), premeštaju u drugu četu, javna opomena i, najzad, streljanje.

Bilo je dva slučaja streljanja u našem odredu 1941. godine: Jedan radi pljačke, a jedan zato što je partizan išamarao seljaka. Ova straljana su izvršena javno, pred seljacima, radi primera. Marković je disciplinu isticao ka naš veliki uspeh s obzirom na mentalitet naših partizana-seljaka iz ovog kraja, koji su bili skloni pijančenju i pljačkanju.

U pogledu pića, koje je Vlasima bilo urođeno, moralo se biti elastičan. Mi se nismo usudili da direktno zabranimo, ali smo razvili jaku agitaciju među partizanima da se ne pije. U ovom smo bili dosta postigli, koliko nismo ni očekivali, znajući našeg seljaka. Najviše smo muke imali u pogledu pljačke, naročito među Vlasima, kod kojih je ova pojava i u mirno vreme bila česta i koji su nesvesno sa takvim tendencijama pošli u odred. Međutim, posle streljanja, nijedan slučaj pljačke se više nije desio, i mi smo bili ponosni na ovaj uspeh. KP se sve više popularisala, mada je još uvek bio stav: partizani vode borbu za oslobođenje zemlje, a ne samo iz komunističkih razloga. Kroz sve ove napore i sa svim ovim slabostima mi smo bili uspeli da održimo teritoriju sve do 16. 11, kada je naišla kaznena ekspedicija. Sve što smo tada radili i vojno i politički bilo je bez ikakvih direktiva PK i Glavnog štaba, jer nismo imali veze, osim sa Momom Markovićem”, zavedeno je u zapisniku sa saslušanja Vere Miletić, žene koju su komunisti optužili za izdaju.




EROZIJA MORALA

“TAKO nam je isto veliku brigu zadavalo i pitanje morala među partizanima, jer je čitav naš okrug bio poznat po slabom moralu. Razumljivo da su ljudi teško shvatali da u tom pogledu moraju biti sasvim čisti, te su se dešavali u početku slučajevi da se partizani i partizanke uhvate u nedozvoljenim odnosima. Za ovakve prestupe kažnjavalo se isterivanjem iz odreda i javnim objavljivanjem krivice, i to je delovalo dobro. Ipak se ova slabost provlačila čitave 1941. godine”, navela je Vera Miletić pred islednicima Specijalne policije 1943. godine, i posle čijeg je isleđivanja pohapšeno na desetine komunista i patriota.
(NASTAVLJA SE)