Homolje puno četnika

MADA se o Veri Miletić često govorilo i pisalo, njenu tragičnu sudbinu pratio je neki partijski ili politički sud. Najpre su je osudili njeni saborci komunisti, pošto je 1943. godine progovorila pred islednicima Specijalne policije Uprave grada Beograda. Iako su znali kakve je muke morala proći nisu pokazali sažaljenje ili razumevanje ne samo prema Veri Miletić, nego ni prema bilo kojem izdajniku revolucije.

A Vera Miletić o partizanskim danima provedenim u požarevačkom kraju, prema prepisu zapisnika, koji je dugo čuvan u depoima OZN-e i UDB-e, rekla je, između ostalog, i sledeće: "U požarevačkom srezu stvorila su se dva SK usled njegove veličine: za sela Brežane, Dubovicu, Kostolac, Smoljinac i Trnjane. Komitetom su rukovodili Momčilo Čupić, student i Cane Ivanović, seljak iz Nebrđa (streljan). Neko vreme radio je sa njima kao instruktor Rada Milenić, koji je povučen iz odreda, a kasnije od PK poslat u Kosmaj.

Na ovom terenu prošli su kroz organizaciju sledeći ljudi: Brežane Ivan Vitlac (streljan), Mladen Dulić, Mile Pinter (u odredu), Tisa Katin (živ), jedan srednjoškolac Gaša (živ), neki Ćopa, seljak i pop Lazar Strugar (streljan). Od svih su iz KP isključeni Tisa, Gaša i Aleksa", navodi, prema delovima zapisnika koji su dostupni, i koji vremenom nisu razgrabljeni, Vera Miletić pred islednicima Četvrtog antikomunističkog odeljenja beogradske Specijalne policije. Ona, zatim, istom pedantnošću navodi organizaciju i vođe pokreta u Dubravici, Kostolcu, Nabrđu, Trnjanu, Malom Crniću, Velikom Selu, Toponiću, da bi došla do Požarevca:

"POSLE povlačenja svih kadrova, u leto 1941. godine, mislilo se da se ostave samo Vida Stanković, Žika Albunović i šuster Ćopa. Ovaj plan propada jer se Vida i Žika povlače na teren. U jesen 1942. godine, pokušava se sa Žikićem, LJubicom Janjić i Canetom, krojačem. Žikić pada, LJubica beži, a Cane je ugrožen. Kroz jedinice su prošli Bojana Prvulović (poginula), Lazarević, krojač, Jela (sestra Rose Ignjatović). Žika, užar (živ), jedan omladinac, krojač iz Gornje Male (živ), Milica Grgurović, studentkinja (živa), Mirko Piljar (živ), dva brata, seljaci iz Bugarske Male (živi)", nastavlja detaljan opis Vera Miletić. Zatim, prelazi u prepisu zapisnika na srez ramski gde opisuje način rada, organizaciju i organizatore partizanske pobune.

Nastavlja iskaz sa mlavskim srezom, gde, između ostalog, biva zapisano: "Tamo su Dražini četnici bili načinili svoju vojničku bazu. Jedna partijska jedinica od dva starija Vlaha i omladinca Belog raspala se 1942. godine. Tamo je bio poslat Šerbanović sa četom, a zatim Dragoljub Dulić, i inženjer Subotić Dvospratni (streljan) - za politički rad. Inženjer je uskoro vraćen kao nesposoban, a Dulić pada. Tada se ponovo gube sve veze", navodi Vera Miletić.

Za Homolje kratko navodi: "Tamo nikada ništa nije uspelo, jer su uvek bili jaki četnici". Navodi, zatim, način rada i borbe koje su vodili partizani u resavskom srezu i moravskom srezu, za koji primećuje da se u "vremenu ekspedicije utvrdilo da su pojedini članovi NO istovremeno držali veze i sa Dražinim četnicima. Tako se u aprilu raspadne sve u ovom srezu i četnici ga preplave", navodi se u prepisu zapisnika sa saslušanja Vere Miletić, kada je dopala u ruke islednika Specijalne policije u Beogradu, oktobra 1943. godine.

Pred islednicima, kako je ostalo zapisano, ona dalje navodi kakve su veze ostvarene na terenu: "Uspeli smo da i u najtežim danima obezbedimo da veze na terenu funkcionišu bez smetnji. One su se održavale na sledeći način: za kurire smo uzimali uglavnom nekompromitovane simpatizere, žene i omladince. Oni nisu morali da budu članovi KP, nego bi kasnije, kada se dobro pokažu, to postajali i tada bi, obično ušli u partijske ćelije, a mi bismo birali novog kurira.

KURIRI se nisu smeli poznavati, da se jedan pred drugim ne bi provalili. Ovo nam je bilo najteže da postignemo, jer su seljaci vrlo nekonspirativni. Kuriri su se prepoznavali po oznakama (cvet, korpa, nož u ruci, štap i određenom položaju, određena boja čarapa itd.) i lozinkom pristupali jedno drugom. Najbolji naši kuriri, koji su to dugo ostali, bili su Cane Ivanović, iz Nabrđa (dok nije ušao u SK), Rade Čušulj iz Brežana (živ), Živko Vuk i njegova ćerka Rada iz Smoljinca (on u odredu, ona streljana), Draga i Branka iz Malog Crnića. Veze sa SK i štabom održavali su redovno nedeljom. Između OK i SK i OK i štaba bili su utvrđeni izvesni dani u mesecu tokom kojih treba čekati na vezu, ako se prekine redovna. Materijal smo, uglavnom, slali noću preko partizana i ilegalaca", priča Vera Miletić i navodi imena kurira iz 1941. i 1942. godine.

Pred islednicima Specijalne policije pominje detalj da su materijal za PK prenosili u torbama i koferima sa duplim dnom, korpama i kutijama sa namirnicama. Pojašnjava da se nikada nije slao sav materijal, već više puta pomalo. "Veze sa PK održavale su se obično na dve nedelje, ali naši kuriri nisu mogli tako često da putuju. Sistem veza postojao je takav da kurir PK obavezno čeka na svakoj vezi, makar naš i ne došao, jer se pretpostavljalo da se nama na terenu može desiti neka smetnja, ili da može biti prekinut saobraćaj", pojašnjava detaljno veze među jedinicama i subordinaciju Vera Miletić islednicima u Specijalnoj policiji Beograda, 1943. godine, kako je to preneto u zapisniku, koji posle 61 godinu nalazi put do javnosti.



STALNE PROVALE

VERA Miletić navodi da 1941. i 1942. godine, za vreme njenog boravka na terenu, u odredu nisu imali uslova za stvaranje i štampanje proglasa.

"Ovo nismo do poslednjeg dana uspeli da ostvarimo, mada smo od PK dobili geštetner. Nismo uspeli, usled stalnih provala, da stvorimo bazu za tehniku. Materijal smo dobijali delom od PK, a delom smo kupovali preko organizacije u Požarevcu, ili davali veliku sumu novca. Kao tehničari su radili, u ovom periodu, u srezu požarevačkom Rosa Ignjatović, koja je živčano obolela, inž. Subotić i najzad Mija, srednjoškolac, brat Branke iz Malog Crnića. U srezu ramskom radio je neki činovnik iz Beograda Jucić, koji i danas ima tu funkciju".
(NASTAVLJA SE)