Borbe širom Srbije

Pišu: Uglješa Balšić i Veljko Lalić 9.

PRE tačno 61 godinu, posle hapšenja u Beogradu, Vera Miletić, islednicima Četvrtog antikomunističkog odeljenja, a prema sačuvanom zapisniku govori o ponovnom sređivanju stanja u požarevačkom partizanskom odredu, 1942. godine. Po direktivi PK, trebalo je obnoviti razbijeane jedinice.
"Trebalo je početi iznova. Baze nismo imali, jer su četnici držali Homolje, Mlavu i Zvižd, a u golubačkom, moravskom i resavskom srezu počeli su da se učvršćuju. Direktiva je bila: U Srbiji se mora obnoviti oružana borba. Linija borbe bila je: voditi oružanu akciju protivu četnika Draže Mihailovića i svih, bilo kako se zvali, koji su stali na stranu okupatora, njihove pomagače uništavati, njihovu imovinu konfiskovati. Naročito se u zimu pročuo politikom Moravske čete Sima Simić i politikom Ramske Draža Marković, zvani Rođa.
Glavni štab je uputio svim oružanim štabovima jednu brošuru `Formacija partizanskog odreda`, koja je služila kao priručnik i direktiva. U njoj se ističe značaj gerilskog ratovanja, kao i uloga komandnog osoblja. U odredima se mora obavezno sprovoditi vojna obuka, da svaki partizan zna da rukuje svim vrstama oružja. Sada je, nasuprot 1941. godini, bilo potrebno popularisati KP. Za sve prestupe, bilo koje vrste, zavedene su najstrože kazne. Provodila se agitacija da se u borbama nijedan partizan ne da živ u ruke neprijatelju", navodi se u zapisniku sa saslušanja Vere Miletić.
Ona, zatim, govori da je direktiva bila da se moraju u Srbiji izvoditi oružane akcije, kako se ne bi neprijatelj koncentrisao na partizanske snage u Bosni.
"Od ubijanja Nemaca ne sme se odustajati, makar okupator i streljo taoce, jer mu treba pokazati da srpski narod neće stati pred njegovim pretnjama i terorom", navodi se dalje u zapisniku sa saslušanja.
ODNOS prema ostalim neprijateljskim grupama bio je sledeći: "LJotićevce neštedimice ubijati, nedićevce pozivati na bacanje oružja i u borbama ih razoružavati, a Dražine četnike pozivati da priđu nama, dok sve njihove vođe treba ubijati".
Zatim, islednicima, između ostalog, navodi da je u političom pogledu te, 1942. godine učinjeno dosta, što je pomoglo i narastanju odreda.
"Direktivu da se težište rada baci na raskrinkavanje Draže Mihailovića, mi smo lako ostvarili i baš tim putem postigli uspeh na političkom polju. Naruku nam je išlo baš to što su Dražini četnici nepametnom politikom počeli da gube ugled u narodu", navodi u saslušanju Vera Miletić. Ona, dalje, kaže da je cilj agitacije bio da se narodu predstavi da je partizanska vojska u Bosni jaka, da će okupator biti oteran, pogotovo što su saveznici SSSR, Engleska i Amerika sve jači.
"Narod je to vrlo dobro primio i uticaj Draže Mihailovića u Mlavi i Moravi počeo je da popušta.
"Ovi naši uspesi zatalasali su i građane Požarevca i advokat Rade Marković (otac Draže Markovića) zatraži veze sa nama. Mi smo hteli da to iskoristimo i da preko njega stvorimo NOO Požarevac, a zatim i okružni u koji bi još trebalo da uđu: pop Lazo Strugar, čiča Budimir iz Velikog Sela, Voja, seljak iz Rebova, i kao predstavnik OK nezvanično Brana Živković. Ovo je omela kaznena ekspedicija i Rade Marković je nestao, budući da ga je policija tražila", zapisano je na saslušanju.
Prema prepisu zapisnika tada za partizane i Veru Miletić nastupaju teška vremena. Polovinom februara počinje čišćenje terena, lagano uništavanje odreda i partijske organizacije.
"DRAŽINI četnici su se ponovo počeli spuštati sa Homolja i uskoro sve preplavili. Mi smo se našli u bezizlaznoj situaciji i prema direktivi PK trebalo je da rukovodeći kadar prebacimo na teren Kosmaja, a eventualno i u partizane. Brana Živković i ja odmah se prebacujemo: Dimitrijević je trebalo da ide za nama, ali je ranjen i vraćen natrag. Šerbanović, koji je te zime primljen u OK i Bogoljub Stojanović ostali su sa ostacima odreda do dalje naredbe Glavnog štaba. Na terenu Kosmaja, Brana i ja prihvaćeni smo do Radomira Milenića. On nas je odveo u Radinac kod nekog Blaže, radnika i iduću noć smo otišli sa partizanima u Kovačevac. Tamo smo se sastali sa Momom Markovićem. Tamo sam srela i Dražu Markovića i Kiku (Božidarka Damjanović, prim. aut.).
Saznala sam da je tu Bora Drenovac, kao član CK Skoja. Kretala sam se većinom sa Dražom i Kikom i sa grupom partizana, a njihove baze bili su u Kovačevcu, Granici, Selevcu, Brdnjaku i Vučaku. Imena ljudi kod kojih smo svraćali ne sećam se. Prilikom smotre videla sam i Bradonju (Radomira Jovanovića, prim. aut.), komandanta za Srbiju, koji je odmah otišao u Šumadiju, a Moma i Draža Marković, Brana i ja tamo smo pošli kasnije. U Šumadiju smo otišli krajem jula. Tamo smo sve vreme proveli po šumama. Na Rudniku, Bukulji, Venčacu, po zabranima Bukovika, Jelovika, Garaša i to stalno se krećući sa Šumadijskim bataljonom".
Na inicijativu Blagoja Neškovića, sekretara PK KPJ za Srbiju 15. jula održano je na Bukulji međuokružno savetovanje političkih i vojnih rukovodilaca zapadne i centralne Srbije. Zaključak učesnika je bio da su partizanske organizacije Beograda i Zemuna tokom 1942. i 1943. godine, zadesile velike nevolje i bilo je neophodno kadrovsko pojčanje. Pogibije Jelene Ćetković, Todora Dukina, Mirka Tomića, Janka Lisjaka, Jakova Kuburovića i mnogih drugih, pojavljivanje "divljih grupa", kao i hapšenja zbog provala, otežavali su izvršavanje zadataka u Beogradu i Zemunu. Odluku o premeštanju Vere Miletić iz Okružnog komiteta Požarevac u Beograd doneo je dr Blagoje Nešković, što će se pokazati kobnim ne samo za Veru Miletić, već i za stotine aktivista u prestonici. Zbog njenih intimnih odnosa sa članom PK Momom Markovićem, konsultovao je samo njega. Vera Miletić bila je spremna za svoj poslednji zadatak.



PONOSNA I UVREĐENA
ZNAJUĆI da nema čemu dobrom da se nada u okupiranom Beogradu Vera Miletić je pred polazak, kako je zabeleženo u literaturi, rekla svojoj mlađoj sestri Olgi da se istovremeno oseća i ponosnom i uvređenom. Odluka partijskog rukovodstva i posebno dr Blagoja Neškovića nije mogla da se odbije, a počast i značaj su povlačili i ponos, i - rizik.
(NASTAVLJA SE)