Crveni u - magli

SEPTEMBRA 1943. godine Vera Miletić pokušava da poveže “divlje grupe” ilegalaca u Beogradu. To joj je i bio najvažniji zadatak. Počinje na Dorćolu i Čuburi, nastavlja sa “drugom grupom koju je vodio neki Ogljen. Visok je, razvijen oko 25 godina star, svršeni pravnik, ali se od rata bavi fizičkim poslom. On nije član KP, ali je Braca imao u njega puno poverenja. Ovo je bila velika grupa od 40 do 60 ljudi, ali vrlo zamršena, sa ljudima sa svih strana. Bilo je tu i ljudi koje je držao Stola Milovanović i trebalo je da ih povede u šumu, i ljudi nekog ko je otišao na rad u Bor, a ovu grupu ostavio. I mnogi drugi”, ostalo je u zapisniku sa saslušanja Vere Miletić.
Tokom septembra 1943. godine Vera je preuzela rad u "Fabrici motora" u Rakovici, ili kako ona navodi u saslušanju “Imala sam da postavim rad u `Kovnici` i Rakovici”. Kako je zapisano u knjizi “Beograd u ratu i revoluciji” Vera je u rakovičkoj fabrici imala tri člana “preko Price, u `Kovnici novca` Milana Ćesarova sa Lazarom Đuricom i Draginjom Erceg; grupu u Ministarstvu poljoprivrede i prosvete preko Vere Perišić; u Narodnoj banci preko Dušanke Teofanović, deo grupe Duška Jovanovića i Obrada Papića preko Branka Omčikusa i grupu učesnika na prinudnom radu u Boru, koju je ranije držao Slobodan Bosiljčić".
Na saslušanju Vera je rekla sledeće: ”`Kovnica`: Najpre me je Braca upoznao sa jednim čovekom, oko 30 godina, srednjeg rasta, plav, koji se zove Milan. Stanuje u Istarskoj ulici 23, u `Kovnici` radi kao pomoćni majstor. On je na mene ostavio povoljan utisak, ali mi je predočio veoma težak rad, jer su ljudi zaplašeni i nepoverljivi. Posle dva sastanka, tražila sam da me upozna sa svojim najboljim prijateljima Lazom i Dragicom. Oni su mi se svideli...”.
NASTAVLJA da od ovo troje ljudi formira aktiv i održava dva sastanka. Govorila im je o principijelnim stvarima, šta je aktiv, kako se ljudi pridobijaju, kako što pre treba stvoriti NOO i AFŽ. Zatim, o "konspiraciji i disciplini, držanjem pred klasnim i narodnim neprijateljem”, rekla je Vera Miletić.
Bilo je i problema, navela je da je to neki Benek i njegova grupa ljudi koja je nekada bila povezana sa KP. NJima je naloženo da idu u šumu, ali su to odbijali.
Posebo je značajno bilo sređivanje stanja u Rakovici. Tamo su postojale partijske ćelije koje su se posle “martovske provale” raspale.
“Sređivanje stanja u Rakovici nije išlo brzo, jer se ukazala mogućnost da preko Rakovice uspostavimo kanal za prebacivanje partizana. Naime, u selo blizu Rakovice često dolaze partizani i mi smo nameravali da tim putem odmah ljude prebacujemo u četu. Ilija je bio nepokretan i spor, zato smo postavili u tu svrhu jednog mladića, koga smo zvali Steva, za kojeg sam pretpostavila da mora biti Lazović, jer mi je u razgovoru rekao da se boji da ga ne provali Stojan i da je od vremena njegovog pada ilegalan. On je visok, suv, smeđ, ima 20 ili 21 godinu, student. Braca je malo razgovarao s njim i predao meni da dovršim razgovor i predam ga Iliji, da ga prebaci u pomenuta sela radi uspostavljanja veze. Ilija je trebalo da mu obezbedi put, kad dolazi sa terena. Steva je išao dva puta, ali nije uspeo da uspostavi vezu, jer su tamo stalne borbe partizana i četnika, pa je odred stalno u pokretu, a politički radnici ne mogu zato da se nađu. POSLEDNJI put kada sam videla Iliju, rekao mi je da je Steva javio da je u izgledu sigurna veza i da mi spremimo ljude. Ostavila sam Iliji da izgradi kanal i nađe vodiče za ljude koji idu i da mene s time upozna. Utom sam uhapšena”, kazuje Vera Miletić.
Napominje i da je trebalo da počne rad u Narodnoj banci.
“Najpre je trebalo saslušati Dušanku Teofanović, koja se vratila iz Nemačke i saopštiti joj da je kažnjena radi nekog priznanja pred policijom u Sarajevu. Preko nje je samo trebalo da dobijemo ljude, a nju da pošaljemo iz Beograda, jer je bila direktiva da se ne uzima u rad niko ko je ranije ma na koji način kompromitovan. Sa njom sam se samo dva puta videla. Ona je jako zaplašena zbog tog svog hapšenja i smatra da zato što je znaju u Banici, neće moći ništa da radi. Rekla je da je mogla ranije nešto više da učini dok je tamo bio neki Toma, ali sada ona nema nikakav oslonac. Ostavila sam joj u zadatak da mora da priđe bar nekome od ljudi, koje je ranije viđala sa Tomom i da vidi kako stoje uslovi za rad”.
Sa Dušankom je upoznala, kako kaže Vera, Olga Nakić, koja se, takođe, vratila iz Nemačke i koja je ranije isključena iz Komunističke partije zbog slabog držanja pred policijom u Sarajevu.
“Olgu znam sa fakulteta. Sa njom sam se viđala češće, kao sa starom prijateljicom i pričala o Nemačkoj, o starim drugovima, itd. O radu sa njom nisam ništa govorila, jer je udaljena od svakog rada. Braca (Vasilije Buha) je samo koristio da za neke ljude služi kao izvidnica. Od nje sam dva puta primila pismo u zatvorenom kovertu i predala ga Braci” navela je Vera Miletić, pred islednicima 1943. godine, zaključujući da je to bio sav kontakt sa Olgom.
Mada oprezna i okružena iskusnim ilegalcima “pad” Vere Miletić pitanje je vremena.

SMEŠTAJ KOD PAREZANOVIĆA

OD dolaska u Beograd, Vera Miletić je bila smeštena u kući bračnog para Olivere i Miroslava Parezanović, u Lastinoj ulici 9, gde se nalazilo skladište tehnike PK i odakle se propagandni materijal delio svim organizacijama u Srbiji. Na tom poslu Parezanovići su radili još od 1941. godine.
Olivera i Miroslav bili su u stalnoj vezi sa Blagojem Neškovićem. U njihovom prvom stanu, u Ulici Svetozara Tomića 6, nalazilo se ilegalno skladište partijskog materijala. Preselili su se u Novokostolačku 15, gde je partija, takođe, imala svoje skladište. Iz bezbednosnih razloga sele se aprila 1943. godine u Lastinu ulicu, ali se ispostavilo da će ovo mesto za njih, kao i za Veru Miletić, biti kobno.



(NASTAVLJA SE)