Dožić odao svoje

Pišu: Uglješa Baltić i Veljko Lalić
DO dana današnjeg Vera Miletić je prema sudu komunista ostala izdajnik. Mada ta etiketa nije skinuta, otvorile su se mnoge sumnje. Od 5. oktobra 1943. godine, kada je uhapšena, do danas mnogo toga je rečeno i otkriveno. Jedna kockica u mozaiku tragičnog života jeste i njen iskaz koji je dala islednicima Specijalne policije Beograda krajem novembra 1943, posle hapšenja u Lastinoj ulici.
“Poslednja veza koju sam imala bila je silom prilika samo tehničke prirode. To je veza sa Verom Perišić, privatnim činovnikom. Ona je nekada radila kao član Komunističke partije, ali joj je u poslednje vreme zdravlje jako popustilo, a i službu je napustila, te je bila u vrlo teškim prilikama. Preko nje je trebalo da dođem do ljudi iz ogledne stanice u Topčideru, `Hipotekarne banke`, sa Poljoprivrednog fakulteta i sa još nekim, koje je ona sve lično znala, a sa nekima od njih držala stalnu vezu (Milka, Nikola). Ovo dvoje smatrali su sebe za članove Komunističke partije, dok ih mi nismo tako tretirali.
Ostali su sve bili pošteni ljudi i simpatizeri naše borbe. Ja sam sa Verom o tome vrlo malo govorila, jer je imala dosta posla, a ovo nisam smatrala kao hitnu stvar (preduzeća su bila važnija). Tražila sam da mi preda spisak tih svojih ljudi, da bih ja bolje upamtila i da bismo tražili o njima obaveštenja i na drugim stranama. Utom, Vera bude poslata od Brace da putuje u Šabac. Tamo su bila neka hapšenja i ona se sama bila jedva izvukla ovamo. Razbolela se i ja je više nisam videla”, piše u zapisniku sa saslušanja Vere Miletić.
KAKO se navodi u knjizi “Beograd u ratu i revoluciji” - poslednja veza koju je Vera Miletić primila od Vasilije Buhe bila je sa Dobrilom Blagojević. Još nije bila ni pohvatala sve veze u Beogradu, a bila je uhapšena - 5. oktobra 1943. godine.
“Tako mi je Braca rekao da u utorak, 5. oktobra treba da izađem na neki sastanak u Ulici admirala Vukovića, ja sam joj morala to na neki način da javim. Za ranija obaveštenja o njoj, ja sam koristila Danicu Vučetin, da tamo idem ili da pošalje jednu svoju prijateljicu Dobrilu kod Verinog verenika Dodića u Četničku ulicu br. 30.
Ovog puta otišla sam sama i poručila preko njega Veri za sastanak. Predstavila sam se kao Verina prijateljica Rada. Inače, što se samog Dodića tiče, on nije napuštao svoju sobu zbog bolesti i na njega se nikada nije trebalo računati, mada je nekada radio kao odgovorni funkcioner u Omladinskom pokretu. Odluka Partije jeste da se on ostavi sasvim po strani”, pripisano je Veri Miletić u policijskom zapisniku.

U igri je, prema istorijskoj rekonstrukciji, već bio Lazar Dožić, bivši student Beogradskog univerziteta. Prema istorijskim zapisima, on je hapšen u jesen 1941. godine i tada je zavrbovan za policijskog špijuna. Tokom čitavog rata radio je za beogradsku Specijalnu policiju, a ilegalnom pokretu naneo je ogromnu štetu. I njegovom zaslugom uhapšena je grupa sa Verom Miletić, bračni par Olivera i Miroslav Parezanović, Janko Janković, Cvetko Crnjak, Vasilije Buha, član Politbiroa Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.
Lazar Dožić bio je jedan od glavnih aktera “martovske provale” kada je pohapšen veliki broj ilegalaca i komunista. Tada je bio član četvrtog rejonskog komiteta KPJ i instruktor za tri partijske jedinice sa terena koji zahvataju ulice Kneza Pavla, Xorxa Vašingtona, Dušanovu sa Kalimegdanom. Tada je počeo da radi za policiju, ali veoma suptilno. Nikada nije više ušao u zgradu policije, već se Božidaru Bećareviću, šefu četvrtog antikomunističkog odeljanja javljao telefonom. Izveštaje koje je pisao potpisivao je sa Sotir Sotirović, Jakov Jakovljević, broj 1, inženjer...
DOSTA kasnije počela je među komunistima istraga povodom “martovske provale”. Dožić ovog puta obaveštava policiju da se i na njega počelo sumnjati i da je partija odredila istragu u vezi njegovog puštanja iz zatvora. NJega je, po svemu sudeći, otkrio Blagoje Nešković sravnjivanjem izveštaja rukopisa čiju mu je kopiju dostavio Janko Janković. Posle istrage preporučeno mu je da ide u sremski NOP, ali je on to odbio. Ovo istoričarima ostavlja nedoumice, a nekim istražiteljima i mesta za spekulacije, jer je otvoreno pitanje zašto Blagoje Nešković nije odmah reagovao kada je shvatio da je Dožić sumnjiv, već dozvoljava da se on na neko vreme povuče i zaposli se u fabrici aviona? Da li je Nešković znao nešto više, pitanje je koje ostaje do danas otvoreno.
Tada, posle ove provale, prema navodima knjige “Beograd u ratu i revoluciji” policija uključuje u igru Lazara Dožića, koji je negde na ulici video Oliveru Parezanović, i uz njegovu pomoć saznaju za sklonište u Lastinoj ulici 9. U noći između 4. i 5. oktobra Parezanovići bivaju pohapšeni. Kod Parezanovića bila je smeštena Vera Miletić od svog dolaska u Beograd u kasno leto 1943. godine.
“Dobrila, koju sam gore pomenula, jeste omladinka od 19 godina, susetka Danice Vučetin. To su bile sve veze koje sam ja primila u toku tri nedelje rada u Beogradu. Forme rada bile su drugačije, počinjalo se od aktiva, pa su iz njih trebale da izrastu partiske ćelije. O ovome ima detaljno u referatu `O organizacionom pitanju partije`, koji je nađen u mom stanu", rekla je Vera Miletić 24. novembra 1943. godine islednicima u Specijalnoj policiji.




PAREZANOVIĆI - STRELJANI

NA saslušanju u specijalnoj policiji, Olivera i Miroslav Parezanović priznali su svoj rad i otkrili su adrese stanova u ulicama Svetozara Tomića 6 i Novokostolačkoj 15, koji su služili za skrivanje ilegalnog partijskog materijala, kao i nabavku radio stanice.
Parezanovići su streljani 7. septembra 1944. godine u Jajincima, kraj Beograda.


HAPŠENJA U BEOGRADU

VASILIJE Buha, član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Vera Miletić otkrili su policiji svoj rad u Partiji i uglavnom sve ljude i veze koje su imali. Izuzetak je bila Krsta Đorđević sa kojom je Buha imao vezu i nije je otkrio policiji. To je policiji omogućilo da izvrši novu, veliku provalu u partijskoj organizaciji Beograda, u kojoj su otkrivene mnoge veze sa partijskim organizacijama i partizanskim odredima u unutrašnjosti srbije, a u Beogradu je pohapšeno oko 40 osoba, sa kojima su sarađivali, navodi se u knjizi “Beograd u ratu i revoluciji 1941 - 1945”.
(NASTAVLJA SE)