Druga meta – Trlaja

Pišu: Zagorka Uskoković i Srđan Kraljević
BATA Trlaja nije umakao rafalima! Neočekivano, ali samo za naupućene, druga meta posle smrti Željka Ražnatovića Arkana, bio je lider "bežanijaca" Radoslav Trlajić.
Zašto? Prosto pitanje sa vrlo komplikovanim i maglovitim odgovorom. Trlajić se za života zamerio mnogim beogradskim klanovima, ali i "novokomponovanim biznismenima", kako je kriminalce koji su "okrenuli list" i obukli lister odela nazivala javnost.
Bio je u sukobu i sa komšijama iz jednog prigradskog sela. Ipak, znali su svi, ti "neprijatelji" bili su nedovoljni za jednu takvu spektakularnu likvidaciju. Radilo se, kako su tada objašnjavali analitičari beogradskog podzemlja, o još jednom napadu na prijatelja Zorana Uskokovića Skoleta, ali i komšiju i saradnika Dragana Nikolića Gagija, kasnije optuženom za ubistvo komandanta Srpske dobrovoljačke garde.
Način ubistva vođe klana sa Bežanije bio je do tada neviđen, što je dovelo do zabune da li ga je uopšte "odradila" ista ekipa likvidatora. Po prvi put, tog petka 25. februara 2000. godine, pokazali su se u punom "sjaju" dobro poznate NN ubice, neki će reći "Arkanovi osvetnici".
SUROVI profesionalci ništa nisu želeli da prepuste slučaju. Uredno je sve isplanirano i nije se mogla dogoditi greška. Trlajić (37) je, ipak, do poslednjih koraka mislio da će im umaći. Dobra organizacija timova ubica nije mu dozvolila da se spase.
Popularni Bata Trlaja te kišovite noći uputio se, posle obilaska nekih prijatelja svome domu. Bio je sam u automobilu BMV, beogradske registracije. Stao je na semaforu u Ulici Jurija Gagarina, na oko 200 metara od zgrade u kojoj je živeo u Ulici dr Ivana Ribara. Iznenada, pored njega se pojavio automobil. Iz "audija 80", rumskih registarskih oznaka, ukradenog dan ranije u Ulici generala Ždanova (danas Resavskoj), zapraštali su meci.
Krenule su da se odvijaju filmske scene novobeogradskim ulicama. "Bežanijac" je dao gas, nastavio pravo, a ubice za njim. Na prvom skretanju, prvom timu pridružila se i druga ekipa likvidatora. Žrtva je panično pritiskala papučicu za gas sve dok nije izgubila kontrolu nad vozilom, skrenula ulevo i uletela u jarak. Verovalo se da je Trlajić ranjen, ali da je, ipak, izašao iz vozila i uzvratio paljbu.
Trčao je i naizmenično pucao bežeći ka prvom ulazu u zgradu. Verujući da će tu pronaći spas. Na nekoliko metara od utočišta, meci su ga prosto sasekli. Pao je na asfalt. Još je davao znake života, pa je jedan od ubica prišao, prislonio mu cev oružja u glavu i opalio. Pošto ga je "overio" i uverio se da je mrtav - dao se u beg.
Nedaleko od beživotnog tela aktera čuvene kokainske afere u pošti na Bežanijskoj kosi policija je pronašla odbačeno oružje i na desetine čaura. Likvidatori su za sobom bacili dva automata "kalašnjikov", a pronađen je i pištolj. Dva sata posle pucnjave pronađen je i "audi smrti". Napušten. Istražni organi su kasnije utvrdili da se u prečniku od 500 metara od mesta gde je "overen" Trlajić nalazile četiri ekipe ubica.
Beogradsko podzemlje je verovalo da se iza Trlajićeve likvidacije krije Arkanova smrt. Ipak, za ovog "bežanijca" su neki govorili da je sa Skoleteom i Gagijem prekinuo sve veze, pa samim tim ne bi ni mogao da bude upleten u organizaciju Ražnatovićeve smrti.
U NEMIRNO vreme po prijatelje ganga sa Miljakovca, neposredno posle krvave drame u "Interkontinentalu", Trlajić je javno govorio da se ničega ne plaši i da nema razloga da se krije. Ipak, nije se odvajao od pancirnog prsluka iako je sve oko sebe uveravao da se ne nalazi na spisku takozvanih Arkanovih osvetnika. NJegovo ime, međutim, pored niza ostalih vezanih za Ražnatovićevu pogibiju, čulo se i na Anketnom odboru formiranom da rasvetli smrt ministra vojnog Pavla Bulatovića. Vrlo jasno i koncizno mnogi su nagovestili da je ubijen upravo zbog događaja od 15. januara 2000. godine.
Bez mnogo buke i, naravno, najave, mesec dana kasnije, 20. marta, sa dva metka ubijen je još jedan prijatelj Zorana Uskokovića Skoleta, koji je u to vreme, bežeći glavom bez obzira napustio zemlju i u Beogradu ostavio sve prijatelje, koji su redom, jedan za drugim gubili glave. Skole je sa sobom poveo, prema pričama koje su tada kolale Beogradom samo Branka Jevtovića Jorgu sa kojim se sunčao na obalama Španije.
Kraj kioska, ispred hotela "Srbija" u Ustaničkoj ulici, revolverom i s leđa, likvidiran je Branislav Lainović Dugi iz Novog Sada, bivši komandant Srpske garde, koja je povezivana sa Srpskim pokretom obnove. Nemaskirani napadač, usred bela dana, prišao je Lainoviću dok je razgovarao mobilnim telefonom i hladnokrvno mu pucao u glavu.
Bežeći sa mesta zločina ubica nije ostavio ni traga, ali je mališan koji su tu zatekao iskoristio priliku i od mrtvog Lainovića uzeo mobilni telefon. To je i omelo policijsku istragu. Mislilo se da je tajna u aparatu. Ali, klinac iz kraja se prijavio policiji i predao aparat. Ni to nije pomoglo inspektorima zaduženim za krvne delikte.

LJUTI RIVALI
- MOJ Branislav nije imao nikakve veze sa ubistvom Arkana - tvrdio je Lainovićev brat Ranko.
Beogradsko podzemlje tvrdilo je sasvim suprotno. Možda nije imao veze, ali je bio blizak sa Skoletom i momcima iz "miljakovačko-banjičkog klana". Tada se nije znalo da li je i na koji način pomogao "Uskokovićevom klanu". Ipak, znalo se da Arkan nije mogao ni da "primiriše" u Novi Sad i Vojvodinu zbog Lainovića.
Mnogi od ovih zločina, povezivani sa osvetom zbog ubijenog Željka Ražnatovića, donekle su rešeni tek u vreme policijske akcije "Sablja" i vanrednog stanja. Gro ovih smaknuća pripisan je "zemunskom klanu".
(NASTAVLJA SE)