Pozitivna geografija

Piše: Ivan Ivačković
MOMČILO Bajagić Bajaga ove godine slavi redak i dragocen jubilej: dve decenije solo karijere. Ni u svetu nema puno muzičara koji se mogu pohvaliti tom brojkom. Stvar je, međutim, još interesantnija ako se zna da Bajaga uopšte nije žudeo za sopstvenom karijerom. Naprotiv, ona je početa pod nekom vrstom prinude.
Već dokazan kao gitarista i autor u "Ribljoj čorbi", Bajaga je tokom 1983. godine shvatio da nežni senzibilitet njegovih pesama sve teže ide ruku pod ruku sa oporošću Bore Đorđevića. Međutim, ne samo što Bajagić nije nameravao da napusti "Riblju čorbu" - ostao je u njoj sve dok ga Bora nije izbacio - nego ni sa svojim pesmama iz te godine nije imao posebnih ambicija. Snimao ih je u iznajmljenom stanu u Kosovskoj ulici, i u Studiju 5 RTV-a, u neformalnoj atmosferi, okružen prijateljima.
Te pesme našle su se na Bajaginom prvom samostalnom albumu, nazvanom "Pozitivna geografija" i objavljenom 1984. godine. Iako je, dakle, u tom trenutku još bio član "Riblje čorbe", ovaj momenat se smatra zvaničnim početkom njegove solo karijere.
Čak ni PGP RTB, koja je objavila "Pozitivnu geografiju", nije imala mnogo poverenja u album, pa ga je, kao pretendenta na katastrofu, štampala u svega 15.000 primeraka. Međutim, umesto da propadne, Bajaga je došao u situaciju da otvori šampanjac: publika je na ploči lako prepoznala zarazne izlive dobrog raspoloženja i vedar duh tipičan za Beograd osamdesetih. Uz hitove "Mali slonovi", "Tekila-gerila", "Limene trube" i "Papaline", Bajagić je osvojio tinejdžere - uskoro će osvojiti i starije - postajući autentični gradski simbol. Ne očekujući takav razvoj događaja, on zvanično nije imao grupu koja bi ga pratila; imao je samo labavu ekipu koja mu je pomogla da snimi prvi album.
SA tom ekipom je, u čuvenom zagrebačkom klubu "Kulušić", održavši prvi koncert, načinio od Zagreba svoje najčvršće uporište, čvršće čak i od Beograda. Mada, ni njegov premijerni beogradski koncert nikako nije bio za potcenjivanje. Naprotiv, posle tog koncerta, održanog 21. aprila 1984. u Domu sindikata, publika se uverila da Bajaga brzo izrasta u najvećeg raznosača radosti na jugoslovenskoj rok sceni. Verovatno najveseliji trenutak koncerta bio je puštanje belih i plavih balona za vreme "Malih slonova": bio je to momenat izbijanja euforije koje je potrajala do kraja koncerta, uključujući i dva bisa. Tinejdžerke su, pri tom, još pre biseva potpuno okupirale ne sam prostor ispred bine, nego i samu pozornicu, gurajući se da dotaknu svog novog heroja.
Posle koncerta, Bajaga, njegova grupa - koja je tek malo pred nastup u Domu sindikata dobila ime "Instruktori pozitivne geografije" - i nekoliko prijatelja otišli su u Bajagićev stan. Svi su, razume se, bili prezadovoljni i tu su počele da se rađaju prve iskrice oduševljenja i vere da stvar može zaista biti velika. Utisak je potvrđen uspelim koncertima u Nišu i Zrenjaninu, a novine su počele da se interesuju za Bajagin solo album. "Omladinske" su bile prvi list koji mu je dao naslovnu stranu, opisujući njegovu ploču kao "imaginarni pacifistički marš oko sveta". Sam Bajaga je naslov albuma objašnjavao time što "nema nasilničke raspodele zelje, već je počela pozitivna u smislu: hajde da se svi svuda radujemo".
Samo sedam godina kasnije, radosti je nestalo, a "nasilnička raspodela zemlje" postala je svakodnevica SFRJ Jugoslavije.

(NASTAVLJA SE)