Balkan bez vlasti

Piše: dr Stanko Nišić
S PRAVOM se može tvrditi da je duhovnost zapadnog sveta osakaćena time što su antičku kulturu na zapadnim prostorima uništavala i presecala njen razvoj varvarska plemena, koja su naselila zapadne krajeve Evrope pre Slovena.
Nesloge na Balkanu više su doprinosile njenom vekovnom potčinjavanju stranim silama nego sama snaga zavojevača. To se odnosilo i na tursku vladavinu na Balkanu, o čemu je u "Knjizi o Balkanu" napisano: "Kod hrišćana nije bilo sloge, poštenja, reda, odanosti k državi, k dužnosti, k domovini, k veri, nego je bilo nenasite lične častoljubivosti i najbezobzirnije surevnjivosti". Nasuprot hrišćanima, kod Turaka je postojalo jedinstvo i centralizacija uprave, odanost vođama, gvozdena disciplina, civilizacijom nesmekšana krepka prirodna snaga "poludivlji ukus za ratove, opasnost i drska preduzeća, odanost i tvrdoća u veri, doterana do fanatizma, koja je borbi davala svoj poznati neodoljivi polet".
Turci su zemlje osvajali po uhodanoj šemi, koju su od njih naučili i prihvatili i Arnauti (Albanci). Prvo su pljačkaškim pohodima unosili nesigurnost i strah u narod i time slabili ugled vlasti koja im nije mogla pružiti zaštitu. Ubijanjem i vođenjem u ropstvo proređivali su stanovništvo, koje je bežalo u unutrašnjost i ostavljalo puste krajeve. Intrigama među vlastelom raspirivali su postojeću neslogu i nepoverenje. U pravo vreme zemlje nisu anektirali nego su im ostavljali autonomiju pod turskim protektoratom. Hrišćani su pokušavali da odgode propast, pa su sultanima za žene davali svoje sestre i kćeri.
O SITUACIJI na granicama sa Arbanasima navedeni izvor donosi: "Izostali proređeni srpski narod, naročito u krajevima koji su bili bliže arbaniškoj etničkoj oblasti bio je izložen nasilju muslimanskih Arbanasa. Ovi su silazili sa svojih planina, pljačkali srpske ratare, otimali im zemlju. Zato su se etničke prilike počele menjati na štetu srpskog elementa koji je i dalje uzmicao pred arbanaškim napadačima. Ovaj proces je išao u račun političkim planovima Turske, pa su vlasti pustile Arbanase da rade šta hoće, jer su im ovi bili pouzdaniji od Srba". Dakle, svaka sličnost sa sadašnjom situacijom na Kosmetu nije slučajna.
Sa ponašanjem pripadnika pojedinih naroda tesno je povezano crkveno učenje i odnos crkava prema svojim vernicima. Pravoslavna crkva Svetog Save znatno manje je uticala na formiranje verskog čoveka nego katolička. Predanost i požrtvovanje kod pravoslavnih namenjeni su narodnosti kao i veri, dok kod katolika odanost crkvi ima primat.
Islamska vernost je totalna. Ona ne poznaje toleranciju ili distanciranje pripadnika islamske veroispovesti od vladajuće vere. To su Turci koristili i kad su učili Arbanase da ne održavaju "besu" nevernicima (jer su hrišćane smatrali nevernicima ili nepravovernicima u Alahovom duhu verovanja). Propovedali su da zemlja po Kuranu pripada samo vernicima i navodili Arbanase da prisvoje srpska imanja u Đakovici i Prištini i tako Srbe svedu na najnižu klasu. U tome su i uspevali. Usled takvog odnosa i suprotstavljanja katolika, pravoslavaca i muhamedanaca, nigde nije bilo toliko međusobnog nepoverenja kao na Kosovu i Metohiji. "Svaki čovek je živeo za sebe i u drugome gledao neprijatelja".

SA nacionalnim oslobađanjem u 19. veku jedno novo zlo kočilo je polet javnog života na Balkanu. U pitanju je izveštačeno i ubrzano stvaranje klase povarošenih političara (skorojevića), koi su sve osnovne vrline svojih seljaka zamenili površnim "vrlinama" sa Zapada, ne primivši nijednu njihovu pravu vrednost. I dalje se zadržala tromost u celom upravnom životu, što je tursko nasleđe. K. Sforca je o tome pisao: "Budući Balkanci će sopstvenim rukama proćerdati svoj najbolji adut borbe i života, ako budu uspeli samo da pojačaju svoje razlike prema susedima, umesto da se opominju svakoga trenutka da je pravom rodoljubu, onome koje nikada neće umreti, potreban samo kontinuitet vekovnih emocija.
Te vekovne emocije na Balkanu nisu nikad značile međusobnu mržnju, već jedino nepokolebljiv otpor prema zavojevaču i spoljnjem eksploatatoru, nekada Turčinu koji je došao iz Azije, i, još juče, habzburškim feudalcima koji su tako skupo platili svoj prezir i svoje nerazumevanje suseda čije su osnovne odlike mnogo značajnije od mana nastalih usled vekovnog ropstva i ugnjetavanja".
Po zapažanjima istoričara, Balkanskim poluostrvom potpuno su vladali samo Rimljani, dok su Vizantinci i Osmanlije u tome uspevali samo delimično. Na Balkanu nikad nije oformljeno središte ni geografsko, ni jezičko, niti političko. Međutim, zbog izuzetne geografske važnosti, Balkansko poluostrvo je davno postalo cilj vanbalkanskih sila i naroda.
Politika koju su vodile te vanbalkanske sile da bi neutralisale druge isto takve sile otrovale su Balkan i izazivale sukobe koji su potresali ne samo jugoistok Evrope, nego i celu Evropu. Takva politika dovela je do Prvog svetskog rata, 1914. godine. Balkanski narodi odavno su došli do saznanja da je jedini način za njihovo opstajanje da budu ostavljeni sami sebi, tj. "Balkan Balkancima".

HRONIČNA MRŽNJA
POZNATI su rđavi odnosi prema hrišćanima u turskoj carevini, bez obzira na to kojoj narodnosti pripadali. Naročito su Arbanasi korišćeni da provode zulume nad hrišćanskim življem. Zbog turskog povlađivanja Arbanasima, između njih i hrišćana stvorena je mržnja i zlo je uvek, bilo u otvorenom ili latentnom obliku, prisutno. Takvi su odnosi u svim krajevima evropske Turske u kojima se dodiruju Arbanasi i slovenski živalj, kao što su Stara Srbija i Makedonija. Za Arbanase se tada govorilo: "Što su u Jermenskoj Kurdi, to su u ovim krajevima Arbanasi, koji su za hrišćane gori bič od nečovečnih zakupnika desetka, nesavesnih i gramzivih činovnika. I Kurdi i Arbanasi su međutim, oruđe politike kojom se, po unapred smišljenom planu, ide na istrebljenje nezaštićenih Hrišćana".
(NASTAVLJA SE)