Kosovo ključ Balkana

Piše: dr Stanko Nišić

NEMAC Maks Rihard (1899) zaključuje: "Ne vredi bogzna koliko što se dokazuje da je Makedonija više bila srpska nego bugarska. Sve se menja, a narodnost ništa toliko ne menja koliko dugogodišnji organizovan rad školom i crkvom. Doći će vreme da se pita šta jest, a ne šta je bilo. Sva je prilika da će Srbi svoju snagu ograničiti na krajeve severno od Šar-planine, gde nemaju hrišćanskih suparnika koji bi po utvrđenom planu protiv njih radili, ali gde njih čeka borba s Arbanasima, mnogo teža od onoga što imaju ostali hrišćanski narodi s muhamedancima Osmanlijama ili Slovenima po narodnosti. Uopšte se i po najpovoljnijim prilikama ne može očekivati da će se srpski jezik utvrditi dalje južno od Skoplja".
Abdul Fršeri, plasirajući (u Prizrenskoj ligi 1878) koncept buduće Albanije, uspeo je da zainteresuje šefa austrougarske diplomatije Đulu Andrašija, tako da je on govorio o Albancima kao upotrebljivim "za zaustavljanje ruskog panslavizma i stvaranje južnoslovenske države na Balkanu". Albanci su tada na tom prostoru imali manje od 30 odsto ukupne populacije, pa se vidi da su dominirali teritorijalni nad etničkim razlozima.
Liga u Prizrenu rukovodila se željom za odbranom "zemaljskog integriteta". Ona se afirmisala kao vojna i politička organizacija, koja se odupirala odlukama Berlinskog kongresa o razgraničenju Turske sa Srbijom, Crnom Gorom i Grčkom. Nastala je albanizacija prostora Stare Srbije, tako da se od 1878. do 1912. pod albansko-turskim zulumom iselilo ili nestalo 150.000 Srba.

I ITALIJANSKI diplomata Bernardo Berio primetio je da bi "Albanija i Albanci mogli poslužiti kao predziđe slovenskoj i grčkoj dominaciji na južnim balkanskim prostorima i za zaustavljanje austrougarskog prodora ka Solunu". Smatrao je, pri tome, područje Kosova "ključnom tačkom u vladanju Balkana".
A austrougarski generalštab je, u poruci caru Josifu, posebno naglasio: "U slučaju da Turska bude slomljena, mi moramo da uzmemo Kosovo da bismo trajno razdvojili Srbiju i Crnu Goru i osigurali pristup Albaniji, koja obavezno mora da pripadne našoj sferi moći".
Okupacijom Albanije 1939. godine i u Drugom svetskom ratu nastalo je etničko biće "Velika Albanija" pod protektoratom fašista, kao model fašističke države na osnovama koncepta "novog poretka". U taj protektorat bila je uključena zapadna Makedonija i Kosovo i Metohija.

Separatistički pokret albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji u Srbiji, koji je evidentno pojačavan od 1981. godine, definitivno je eskalirao u masovna teroristička dejstva, a potom i u otvorenu oružanu pobunu 1998. godine. Tada su albanske separatističke vođe procenile da su dovoljno naoružani i da su sazreli i spoljni uslovi kada će im uslediti sigurna podrška od njihovih sponzora.
Naime, političke partije albanske nacionalne manjine kao što su Demokratski savez Kosova (DSK), Parlamentarna partija Kosova (PPK), Demokratska partija Kosova (DPK), kao i OVK imali su jedinstven cilj - stvaranje nazavisne "Republike Kosovo". Naravno, to je samo prelazni cilj do ostvarenja konačnog cilja - formiranja velike Albanije koja bi se protezala na teritoriji četiri države: Albanije, Srbije i Crne Gore, Makedonije i Grčke.
Takav cilj vojno krilo albanskih separatista nije ni skrivalo. Tako u "Privremenom uputstvu organizovanja unutrašnjeg života u vojsci", jednom od osnovnih vojnodoktrinarnih dokumenata OVK, kaže se da će njihovi pripadnici "...ratovati za oslobođenje okupiranih teritorija Albanije i njihovo ujedinjenje". Zato je OVK u svojim terorističkim dejstvima protiv srpskog stanovništva na Kosmetu računao na sigurnu pobedu uz podršku NATO.
Jezgro OVK činili su iskusni priipadnici terorističkih grupa sa prostora Kosmeta, ali i izvestan broj stranih plaćenika i dobrovoljaca, muxahedina iz islamskih zemalja. Tako su krajem jula 1998. godine pripadnici MUP-a Srbije u Drenici razbili bandu muxahedina pod nazivom "Abu Bekir Sadik". U njoj se nalazilo 70 muxahedina, od kojih 40 stranaca, najviše iz Saudijske Arabije, Egipta, Albanije i Makedonije.
U periodu 1991-1994. godine SR Jugoslaviju napustilo je, na razne načine, oko 250.000 vojno sposobnih Albanaca. Najveći deo njih dobio je politički azil u zapadnim zemljama, prvenstveno u Nemačkoj. Među njima su aktivisti albanske emigracije i zapadnih obaveštajnih službi regrutovali više hiljada terorista. Prve organizovane grupe iz inostranstva pristigle su na prostor Kosmeta već u periodu avgust-novembar 1995. U sastavu OVK nalazio se i nemali broj pripadnika stranih obaveštajnih službi i specijalnih snaga pojedinih zemalja, humanitarnih organizacija i medija.


PRIPADNICI OVK, u početku, bili su uglavnom bivše starešine JNA, bivši pripadnici MUP Srbije i dobrovoljci koji su se borili 1991/1992. godine u hrvatskoj vojsci. Veći deo ljudstva prošao je obuku u namenskim centrima na području Albanije i Turske.
(NASTAVLJA SE)